И још су му комунисти, у својој антирелигиозној кампањи променили име у Кјахта.
Становници градића на граници са Монголијом, осам хиљада километара удаљеног од Србије, и данас памте и славе свог оснивача, а на 290. годишњицу града подигли су му споменик на централном тргу. Откривању споменика присуствовао је и Алексеј Самбујевич Циденов, председник Републике Бурјатије, којој градић данас припада, и који нас је упознао са својом републиком:
— Ово је једна од најлепших република у Русији. Седамдесет одсто Бајкала је у Републици Бурјатији. Имамо врло разноврсну природу. Када је Чехов долазио на Бајкал, рекао је да је Бурјатија мала Швајцарска. Заправо, она није мала, већа је од Швајцарске, како по површини, тако и по природном богатству. Овде има и планина које су током целе године под снегом, има степа с краја на крај државе. Овде су и тајга, кедрове шуме… Има много језера, поред Бајкала ту је и слано језеро налик на Мртво море, много минералних извора, извора вреле воде… Има много корисних руда: злата, сребра, титанијума, уранијума, угља, бакра, цинка, гвожђа… Ту су и кварцити, апатити, много корисних руда. Веома је богата животињама и има веома богато културно наслеђе.
На улицама града пада у очи да овде живе разни народи, колико видимо, веома сложно.
— У Бурјатији живи много народа, главни су Бурјати, Руси, Евенки, Сојоти, Татари и једна од највећих заједница на свету старовераца, оних који су сачували православну веру пре реформе, пре више од 300 година. И 30 одсто становништва Бурјатије су староверци.
Тридесет одсто укупног становништва Републике?
— Да, 30 одсто. Овде живи 67 одсто Руса, а половина од њих су староверци. Имамо највећу заједницу на свету. Староверци су овде сачували своју културу, своју религију, своју традицију. Веома је богата и бурјатска култура, али ми овде имамо и Хуне (Мађари су потомци Хуна). Недалеко одавде је хунски град стар две хиљаде година. То су ископине. Тако да је Бурјатија република богате историје, богате културе, богате природе и веома добрих људи.
Путујући од Улан Удеа до Кјахте видели смо веома много крава. Да ли Република живи од сточарства?
— Република живи од свега помало: од сточарства — има много животиња, од пољопривреде. Развијени су индустрија, рударство, туризам. Код нас се праве хеликоптери који лете у више од сто земаља света. Постоји улански холдинг, холдинг „Хеликоптери Русије“, који се састоји од неколико фабрика, а наша је највећа.
Санкције вас нису омеле да продајете у сто земаља света?
— Још више смо почели да продајемо. Да, санкције нам помажу у овом случају. А имамо и највећи погон за ремонт локомотива. Имамо највећи површински коп угља у Русији. Имамо највећи рудник угља на свету, он је и најефикаснији. Почетком године је један специјализовани амерички часопис рангирао руднике по ефикасности и прогласио га најефикаснијим на свету. Прошле године оборио је осам светских рекорда по производњи.
Ми имамо једну од најефикаснијих производњи уранијума на свету. Уранијум производи „Росатом“ и то је стопроцентно затворени круг, апсолутно еколошка производња, веома комерцијално ефикасна, веома еколошка. Пре није постојала таква производња.
Плус, имамо врло перспективан туризам, еколошки туризам…
Можете ли нам рећи какве су перспективе Републике?
— Код нас је очувана природа. Имамо чист Бајкал. Можете да пијете воду директно из Бајкала.
Чак смо и пробали…
— И имамо врло богато историјско наслеђе Кјахте. Кјахта је историјски град.
Да, то сам хтела да Вас питам. Какво место заузима Кјахта у Републици?
— Кјахта има посебно место, прво као историјски центар. Овде је један од најбогатијих музеја, врло значајна историјска колекција. У Кјахти је својевремено живело, пре револуције у царско време, 20 милионера. Више је живело само у Санкт Петербургу. Чак је и у Москви било мање милионера. Крава је коштала три рубље, а овде су људи имали више милиона рубаља. Овде је постојала друга у Русији женска гимназија. Имали смо храм са кристалним стубовима, украшен златом и сребром. Такве ствари које нису постојале нигде другде. Наши богаташи су за славља наручивали музичаре из Француске… Веома је интересантна историја Кјахте. Кјахта се налазила на путу чаја, што је и било, у принципу, основа богатства Кјахте.
Али тај пут је некако касније заобишао Кјахту.
— Али сада се он враћа. Ове године радимо реконструкцију друмског граничног прелаза Кјахта, повећава се пропусна моћ и потписали смо трилатерални споразум између Русије, Монголије и Кине о аутомобилском транзиту. И аутомобилски превоз ће ићи кроз Кјахту.
Планирате ли да град са овакво богатом историјом развија и туризам, с обзиром да има шта да покаже?
— Кјахта има добре перспективе са акцентом на то да је то историјски град са богатом историјом и са одличном перспективом за туризам. Ту постоје одређена ограничења јер је то погранична зона и потребне су одређене дозволе за улазак у земљу. Међутим, ако се та права поштују све то може да се ради прилично брзо, без икаквих проблема.
С обзиром да је Кјахта на неки начин повезана са Србијом…
— На директан начин…
Да, и мислим да треба на неки начин развијати сарадњу са Србијом. Суседи су вам Кина и Монголија, али и Србија, јер је она, у то смо се уверили разговарајући са људима, блиска срцу.
— Тачно, чак су нам и заставе практично исте.
Да ли постоје неки пројекти и да ли ће их бити?
— Надам се да ће бити. Ми представљамо Бурјатију и Кјахту као туристички привлачни регион и оријентишемо се на Европу. А Сава Лукић Владиславић Рагузински је из Србије. Он је много уложио у развој целе Русије. Његова заслуга је Кјахтјански уговор између Русије и Кине којим је одређена граница међу њима и формиран цели Далеки исток Русије. Он је основао и Кјахту. Он је код нас врло поштован државник, али не знају сви да је он Србин.
Знам да га сматрају „великим руским дипломатом“…
— Да и поносимо се њиме.
