Хематолог клинике „А. А. Максимова“, доктор медицинских наука Денис Фјодоренко, објашњава за Спутњик да је метода експериментално примењивана 1997. до 1998. године у САД и Европи, а у Русији од 1999. године у Санкт Петербургу. Клиника у Москви је отворена 2005. године, а лекари, који су се ослањали на светско и руско искуство, успели су да докажу да је метода „веома ефикасна и релативно безопасна“.
„Наша клиника се бави лечењем болести крви, као што је на пример леукемија. Уочили смо да метода која је заснована на трансплантацији и која се примењује у лечењу леукемије, може успешно да се користи и за лечење других болести које нису онколошке природе. Конкретно, може се користити за лечење аутоимуних обољења, јер се применом ове методе може зауставити неправилан и уз то агресиван рад имунолошког система, а може се и ресетовати, тако да поново почне да штити организам“, објашњава за Спутњик Денис Фјодоренко.
Иако је ова метода заправо одобрена у целом свету, у смислу стандардне процедуре за лечење леукемије и онколошких болести, у случају са мултиплом склерозом, ова метода нема статус стандардне процедуре. „Велики број држава ову методу не користи као редовну методу, већ само у појединим случајевима“.
Осим у Русији, метода се користи у Швајцарској, Великој Британији, Сингапуру и САД.
„У читавом свету је до сада обављено негде око 3-4 хиљаде трансплантација. Ми смо до сада обавили 1200. То значи да је практично трећина укупног светског искуства у овој методи стечена код нас“, објашњава Денис Фјодоренко.
Иако је главни циљ операције да заустави болест, око 60 одсто пацијената констатују конкретно побољшање, објашњава лекар.
Шта је суштина методе?
Према речима Фјодоренка, лечење траје један месец. После детаљног медицинског прегледа, примењује се специјална апаратура која стимулише издвајање и излазак матичних ћелија из коштане сржи и мозга у крв. Затим се уз примену специјалне машине ова крв обрађује и издвајају се матичне ћелије које се замрзавају, након што бивају извађене из крви пацијента. Затим се обратно враћају матичне ћелије, које, након што су добиле сигнал да у организму пацијента „не ради“ имунолошки систем, почињу да се буде и да стварају нови заштитни систем који више не ради против човека.
Док је код пацијента дефектни имунолошки систем разрушен, а нови се тек ствара, што отприлике траје неких десетак дана, особа се налази у специјалној просторији са стерилним ваздухом. Током овог периода организам пацијента је изузетно осетљив и екстремно подложан инфекцијама. Зато веома важну улогу овде игра правилна нега и медицински третман током рековалесцентног периода.
Све више Француза лечи мултиплу склерозу у Москви
У московској клиници лече се и пацијенти из Француске, јер се у тој земљи ова метода не примењује.
Жан Кристоф Шартје, 52-годишњи становник Нанта, спрема се на трансплантацију матичних ћелија. Операција ће бити обављена у септембру ове године у Русији. За Француза који болује од мултипле склерозе, ова сложена операција, након које следи курс хемотерапије и период рехабилитације, представља једино могуће решење.
„Болест је код мене за сада захватила кичмену мождину и мозак и не иде на добро. У Француској лекари само преписују свакодневни пријем лекова који успоравају развој болести, али нажалост, од такве терапије се не може очекивати побољшање стања“, објашњава Шартје.
Наш саговорник објашњава да у његовом случају болест срећом не напредује рапидно, али да га ограничава. Раније је био веома активан, спортски оријентисан човек којег сада здравствени проблем у много чему ограничава. Шартје додаје да су и обичне, свакодневне активности у неким сегментима постале за њега проблематичне.
Главни проблем је недостатак информација
Након 15 година борбе против болести Жан Кристоф све наде полаже у операцију која ће ове јесени бити обављена у Москви. Француз следи пример својих претходника, седморице сународника који су већ прошли курс лечења у Русији.
Француз је сазнао за руску методу преко Фејсбука. По његовом мишљењу, за оне који болују од мултипле склерозе, додатни проблем јесте и недостатак информација. Такође, пацијенти се сусрећу са „изванредном опрезношћу појединих лекара“ који нису ни вољни да пробају нове методе.
„Често се као главни ризик помиње стопа од 0,3 одсто смртности, а предности ове методологије се много мање истичу у први план. Код 83,3 одсто оболелих четири године након захвата није забележено погоршање стања“, објашњава Шартје.
