После састанка Г7 из Беле куће канадском премијеру Џастину Трудоу је поручено да за њега „постоји посебно место у паклу“. У Кини пак руски председник Владимир Путин постао је први страни лидер који је одликован кинеским Орденом пријатељства, а после састанка двојице председника кинеско Министарство спољних послова оцењује да је сусрет представљао „апсолутни успех“, да је био „веома плодоносан“ и да је дао „моћан импулс“ за даљи развој руско-кинеских односа.
У Канади лидери Г7 нису успели да усагласе заједничку изјаву и растали су се уз поприличну количину буке и беса. У Кини су пак лидери Шангајске организације за сарадњу — коју чине Русија и Кина, Индија и Пакистан, уз њих и Казахстан и Киргистан, Таџикистан и Узбекистан — потписали укупно 17 докумената којима додатно продубљују своју сарадњу, поручујући истовремено у заједничкој декларацији да је, услед „све комплексније и мултиполарне геополитичке ситуације и повећане несигурности, међународној заједници ургентно потребно проналажење заједничког става“, све ово уз критику Сједињених Држава и НАТО-а, који „унилатералним развојем антибалистичких система, нарушавају глобалну безбедност и угрожавају стабилност света“.
Да ли то значи да је сукоб два света неминован, или се он може избећи? Који су крајњи домети нарастајуће и све озбиљније сарадње највеће и две најмногољудније земље на свету? Може ли, с друге стране, политички Запад да заустави процес свог распадања?
О овим питањима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили Милорад Денда, дугогодишњи дописник наших медија из Пекинга, и историчар Саша Адамовић.
Осврћући се на неслогу на недавном самиту Г7, Саша Адамовић каже да „хаос на Западу не чуди, јер Доналд Трамп испуњава оно што је и обећавао током своје предизборне кампање. Питање је у којој се мери он и остали лидери Г7 уопште и могу сматрати савезницима због огромних идеолошких разлика које постоје међу њима: Трамп је, заправо, њихов антипод, и управо захваљујући томе је и победио на америчким изборима. Стари поредак одлази у прошлост, ми сада живимо у једном транзиционом периоду и то се и видело на састанку Г7“.
Разлику између два истовремена скупа, Г7 и ШОС-а, ту „хармонију“ на Истоку наспрам „горчине“ на Западу кинески „Глобал тајмс“ објашњава на следећи начин: „Кључ лежи у шангајском духу узајамног поверења, узајамне користи, једнакости, договора, поштовања културних разлика и потере за заједничким развојем.“
„Управо то и јесу основе окупљања у Шангајској организацији за сарадњу“, објашњава Милорад Денда. „Што се источних земаља тиче, а пре свега Русије и Кине, њихови успеси у економском развоју, као и сучељавање са Западом, налажу им повезивање у механизам какав је ШОС, који је, од кооперације у безбедносним питањима, прерастао у ширу политичку, економску и безбедносну сарадњу.“
У редакцијском коментару неслоге у оквиру Г7, у светлу сасвим другачијих призора са самита ШОС-а, „Фајненшел тајмс“ наводи да је исход самита Г7, од кога нико ионако ништа нарочито није очекивао, био „још и гори него што је ико могао да претпостави“. А у сличном тону и Николас Бернс, бивши амерички државни подсекретар и амбасадор при НАТО-у, оцењује да је садашња криза на Западу много дубља од разлаза САД с Француском и Немачком у време ирачког рата 2003. године.
„И сами либерални медији на Западу признају да се досадашњи поредак руши и да су у питање доведена сва досадашња савезништва. А то је веома корисно по мир и безбедност у свету, јер су се у међувремену појавиле друге велике силе и већ се почело говорити о опасности од такозване Тукидидове клопке (рат изазван страхом старе силе од успона нових)“, каже Саша Адамовић, указујући да је на примеру Северне Кореје Доналд Трамп показао да је склонији договарању уместо сучељавању коме је тежио досадашњи западни, глобалистички поредак.
Тај Запад губи свој значај, указује британски економиста Џим О'Нил, творац термина БРИКС, од следећег месеца председавајући Чатам хауса, водећег британског тинк-тенка: „Г7 (као политички формат у коме је окупљен глобални Запад) постаје све ирелевантнији јер у њему није БРИКС, а јесу изгубљени случајеви као што је Италија, па због тога Г7 никако не може да полаже право на глобално економско лидерство. Г7 је остатак једног прошлог времена. Много је легитимнији, у данашње време, Г20. Ниједан глобални проблем не може да се реши без помоћи држава које нису у Г7.“
Управо је то, иначе, и био одговор Русије на позив Доналда Трампа да се врати у Г7 — не занима нас Г7, него Г20.
„И Кина и Русија“, наводи Милорад Денда, „сматрају да је Г20 много бољи форум за расправљање глобалних проблема, јер су управо ту окупљене све државе које су данас релевантне у свету. И у кинеској штампи увелико се говори о томе да Г7 више није клуб који може суверено да одлучује о питањима развоја света, и због својих унутрашњих проблема, али и због тога што постоји добар део света ван тог клуба.“
Истовремено, указује Саша Адамовић, разлика између два света није само географске природе: „Суштинска разлика у односу на Г7 и досадашњи идеолошки модел састоји се у томе што овде те идеолошке компоненте, па и њеног наметања другима, нема. Због тога је модел сарадње који се нуди у оквиру ШОС-а — а то је усклађивање легитимних националних и државних интереса уместо наметања глобалистичке идеологије — много природнији.“
Каква ће бити резултанта ових паралелних процеса распадања досадашњег западног поретка и успона новог поретка на Истоку?
Милорад Денда: „Ти процеси се убрзавају, иако је, што се ШОС-а тиче, примењен кинески принцип спорог али сигурног пута, прављења сигурне основе да би се наставило даље. Ово је принцип солидарности у различитостима и сарадње, упркос тим разликама. То је сигурна, развојна концепција која треба да обједини што више земаља. Постепено се обједињује евроазијски простор, уз све чвршће, првенствено економско повезивање интеграцијом кинеског ’Новог пута свиле‘ и Евроазијске економске уније коју предводи Русија. Следећа фаза је спровођење конкретних заједничких пројеката, све то уз пуно поштовање државних интереса свих земаља понаособ.“
Насупрот томе, закључује Саша Адамовић, „распада се идеолошки модел који је доминирао Западом последњих четврт века. Присуствујемо крају једног светског поретка који је, пре свега за нас Србе, био веома неповољан и у коме за нас није било места. Овај транзициони период може да буде опасан, али коначно, сви добијамо шансу за неку врсту репозиционирања у том светском поретку који ће у највећој мери обликовати Доналд Трамп, Владимир Путин и Си Ђинпинг. А тај поредак би по Србе и нашу државу могао да буде много повољнији од досадашњег“.
