То је и криминална организација будући да се свака употреба силе независно од закона и међународног права мора тако окарактерисати. Стога је НАТО (као уосталом и сви крупни криминалци) веома, веома опасан. Сила коју не контролише закон може да ради шта јој је воља.
Но, питање које се намеће из ове слике јесте — колико је НАТО стварно моћан? Моћ се овдје доживљава као способност да се ефикасном употребом војних ефектива остваре прокламовани политички циљеви.
Тражећи смисао свог постојања након пада берлинског зида, НАТО је 1995. године извршио војни напад на положаје босанских Срба у грађанском рату на територији државе која је била међународно призната и о чијем будућем уређењу су вођени преговори уз међународно посредовање. Тиме је била погажена не само повеља Уједињених нација, него и правила на којима је почивао сам НАТО. Четири године касније извршио је злочиначку агресију на СР Југославију.
У то вријеме, амерички цивилни и војни врх је бахато истицао да су спремни да воде четири рата истовремено. Мете су биле: СР Југославија, Сјеверна Кореја, Ирак и Либија. СР Југославија је била изабрана за прву јер су њихови планери оцијенили да је она најлакша. Рачунали су да ће терористичка групација под именом ОВК представљати копнену снагу која ће овјерити њихову побједу из ваздуха. Југославија је држава са малобројним становништвом, осиромашена дугогодишњим санкцијама и исцрпљена ратовима у свом окружењу. Најављивали су да ће њен отпор бити сломљен за два-три дана.
Рат је трајао 78 дана и показао је застрашујући недостатак војничке части и минимума људскости код НАТО агресора. Током напада довукли су све расположиве авионе, укључујући и оне који су требали да нападну Сјеверну Кореју. Сва та убојита сила употребљена у ужасној несразмјери у односу на величину циља није успјела да уништи Војску Југославије. Зато се „обрачунала“ са болницама, школама, стамбеним четвртима, мостовима и возовима…
Рат је завршен не поразом Војске и државе Југославије већ Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244. СБ УН. Агресор се сагласио да је Косово и Метохија саставни дио СРЈ /Србије/ и преузео одговорност за безбједност свих људи на територији коју је запосјео у складу са међународним правом, будући да је то учињено уз сагласност СР Југославије. НАТО је испољио неспособност да оствари оно што је обећао у таквом миру, једнако као и у претходном рату. Круна његове моћи је била озбиљно доведена у питање.
Касније је услиједио низ војничких промашаја у нечем што би се могло назвати „вјечитим ратом против тероризма“. Будући да је НАТО војна и политичка организација, неуспјехе на војном плану настојао је компензовати на политичком. Реторика му је била све ратоборнија а апетити за проширењем све већи. То је, у ствари, само прикривало нервозу због ефеката које је такво понашање изазивало код његових главних такмаца.
Русија је, о томе је њен предсједник Владимир Путин говорио у више прилика, схватила да авиони који су бомбардовали Београд имају Москву за свој крајњи циљ и предузела је све неопходне мјере да до тога не дође. У релативно кратком времену моћ руске војске увећана је до импресивних размјера. То је морало да разбјесни НАТО планере, али и да их приведе новим реалностима. А оне се састоје у томе да се на силу одговара силом, и то неспорно великом и убитачном. Одлучност Русије да се брани и одбрани НАТО је назвао припремом за агресију. Али, иако је несувисло, то је добро у мјери у којој се тежиште са војног преносило на политичко дјеловање. У политици, за разлику од војске, допуштено је много више глупости.
И Кина је схватила да њена амбасада у Београду није била грешком бомбардована. Високи кинески званичник који је након бомбардовња донио помоћ СР Југославији пренио је извињење своје владе што нису били у могућности да нам помогну прије саме агресије. Тада је саопштио да ми јесмо пријатељи, али да смо географски далеко и да смо ван сфере њиховог непосредног утицаја. Рекао је и да НАТО неће бомбардовати Сјеверну Кореју из једног простог разлога — Кина то никада неће допустити. И није допустила свих наредних година драматичне кризе.
НАТО бомбе су промашиле најважније војне циљеве у Југославији али су „погодиле“ тамо гдје нису жељели. Њихов резултат је било јачање војних потенцијала Русије и Кине.
То што НАТО очигледно нема војну моћ какву представља свијету, не чини га мање опасним по свјетски мир и поредак. Напротив, због тога је још опаснији.
Да је правде (као што није), НАТО би одавно био распуштен а његови челници изведени пред међународни суд. Али шта је — ту је…
