Недавна вест да је у оквиру невладине организације Црногорска православна црква (ЦПЦ) настао раскол, прострујала је медијима и изазвала више подсмеха него озбиљних коментара.
Подсећамо, из такозване ЦПЦ искључен је Лав Лајовић, а да комедија буде већа, Лајовић и његове присталице постали су део такозване Италијанске православне цркве вољом митрополита Володимира, припадника расколничке Украјинске православне цркве.
Када овакве вести доспеју у јавност, обично се погрешно мисли да се ради о расколима или о расколима међу расколницима. Међутим, ЦПЦ није у расколу са Српском православном црквом, како се обично верује.
Да би раскол постојао, мора прво да постоји јерархија, установе које је та јерархија успоставила и континуитет који одређену цркву означава као цркву у расколу, као што је македонска православна црква (МПЦ), објашњава историчар Александар Раковић.
„Они имају верни народ, имају богословски факултет, имају монаштво, имају јерархију, цркве, свештенство… Имају све што црква треба да има, само што је изашла из поретка. У Црној Гори нема ништа од тога. Нити Дедејић има вернике, нити има манастире, нити има факултет и средње школе, нити има свештенство. Нема, дакле, никакав поредак. Према томе, он не може бити у расколу, то што се дешава у Црној Гори је, можемо слободно рећи, пародија једне сектице или циркуске трупе која хоће да глуми да је у расколу, а не може то да досегне“, каже Раковић.
Иако је, како видимо, и статус расколничке цркве потребно досегнути и заслужити, расколи одликују хришћански свет још од 1054, када се јединствена црква поделила на православни и католички свет.
Док се католичка црква делила по шавовима у старим временима, расколи у православном свету су новијег датума. То је стога, сматра Раковић, што са падом комунизма у источној Европи настају нове државе. Настанак нових држава и нација узроковао је раскол какав је раскол између Српске и Македонске православне цркве, каже он.
„У ствари, то је и неки тип етнофилетизма, новонастале нације праве своје православне цркве. Сличан случај је и у Украјини, где раскол почиње у совјетско време и у време нацистичке окупације, али траје и као што видимо, нема решења за њега“, објашњава Раковић.
Посебан случај је Америчка православна црква (АПЦ), додаје он, коју је основала Московска патријаршија и признала јој аутокефалност, али васељенска патријаршија је не признаје и сматра је расколничком.
„Она функционише као да је делом, а не у потпуности у расколу. То је повод да се успостави доминација над православнима на америчком континенту са америчким предзнаком, а са руским православљем и данас у овој ситуацији имамо да су око 2,5 милиона верника верници грчке цркве у Америци, а 2,5 милиона су верници америчке цркве“, каже Раковић.
Раскол у Бугарској православној цркви, зацељен пре десетак година, још је један од значајних црквених раскола у православном свету. Део бугарске црквене јерархије оптуживао је врх БПЦ за сарадњу са комунистичким режимом Тодора Живкова. Међутим, према Раковићевим речима, у том расколу препознатљив је западни рукопис.
Још један интересантан црквени сукоб је сукоб око црквене јурисдикције у Молдавији, каже Раковић. Над Молдавијом јурисдикцију има московска патријаршија, међутим, румунска црква такође полаже право да буде на челу молдавске цркве.
Ово нису једини случајеви расколништва у православном свету али су, према Раковићевом мишљењу најзанимљивији и најупечатљивији. И показују да се расколом ништа не постиже, већ се проблеми само продубљују.
