Пит Мароко, заменик помоћника америчког државног секретара, који се налази у посети региону, као да је изашао из неког од романа свог колеге Метјуа Палмера, који је регион, колоквијално на Западу назван „Западним Балканом“, посетио почетком априла.
За разлику од Брајана Хојт Јија и његовог насилничког манира саопштавања готових решења и Палмеровог интелектуалистичког приступа, од Марока, бившег маринца са дугогодишњим искуством у раду у конфликтним подручјима каквa су Ирак, Авганистан или Хаити, требало би очекивати оперативан приступ.
И сама Марокова функција заменика помоћника државног секретара Сједињених Држава и шефа Бироа за конфликте о операцији стабилизације (ЦЕО) говори о томе да се ради пре о оперативцу и извршиоцу, него о аналитичару или некоме ко промишља међународну политику.
Требало би, међутим, имати на уму да је Мароко, с обзиром да се налази на тако високој функцији попут ЦЕО, способан и за осмишљавање и спровођење операција.
О томе сведочи и једна епизода из његовог живота. Када је, пре неколико година, био шеф Патриот груп интернешенела (ПГИ), организације за помоћ избеглицама на Блиском истоку у Јордану, осмислио је и спровео је у дело операцију окупљања и трансфера избеглица из Сирије и Ирака, који су имали рођаке у Аустралији у ту земљу.
Била је то сложена операција за коју, према речима самог Марока, није било никаквог приручника.
„Питер Мароко није тип човека са којима се друже млади адвокати. Негде у раним четрдесетим, он је од оних одлучних типова који са ентузијазмом прихватају ризик, док га ми остали углавном избегавамо и има импресивну, у неким деловима, мистериозну биографију да то и докаже“, рекао је у једном интервјуу о свом шефу млади адвокат Дејвид Ворд, који је са Мароком радио у Јордану.
Саговорници Спутњика, декан бањалучког Факултета безбедности Предраг Ћеранић и политиколог Александар Павић имају различите погледе на Марокову посету региону.
Док је Ћеранић мишљења да је Марокова посета координирана са одржавањем самита земаља Западног Балкана и ЕУ у Лондону и да можемо да очекујемо само даље притиске, Павић, на основу куртоазног саопштења после Мароковог сусрета са српским председником Александром Вучићем, каже да треба сачекати и видети како ће се одвијати процеси унутар саме америчке администрације.
Мароко је са Вучићем разговарао о борби против тероризма и екстремизма и великим могућностима за сарадњу између САД и Србије, али поставља се питање чији је он заправо изасланик, каже Павић.
„Да ли је он изасланик ’дубоке државе‘ или је изасланик неке нове линије која је уз председника Трампа, а то значи линија која је у конфликту и са самим НАТО-ом. Ми то тренутно не можемо да знамо, јер дешава се преиспитивање унутар саме америчке администрације и што се тиче НАТО-а и ЕУ и свих савезништава. И уопште не мора да значи да неће доћи на ред и савезништво између албанског и америчког фактора“, сматра Павић.
О томе се још увек не може много говорити, додаје он, јер је струја која се залаже за наставак америчке политике према Балкану, онакве каква је у последњих 25 година, јака и може да се деси да је то контекст Марокове посете.
„Треба сачекати и видети какви ће тонови преовладати на самиту НАТО-а, јер није само Америка та која преиспитује улогу НАТО-а. Рецимо, нова италијанска Влада исто преиспитује улогу НАТО-а, у Италији се јавно говори да главни непријатељ није на Истоку, већ на Југу“, објашњава Павић.
Налазимо се у времену промена и неке врсте транзиције, наглашава Павић, који се, како каже, нада да ће са српске стране бити заузет јасан став да је Резолуција 1244 окосница свега.
„Ово време у међународним односима и све већи раскол унутар политичког Запада, надајмо се да руководство у Србији користи на прави начин, да прати односе, да схвата да није све готово и да игра тек почиње. Мароко није нико ко може да доноси било какве одлуке, он чак не води никакву политику, ми још не знамо чију струју у Стејт департменту и у Белој кући заступа, тако да је много битније које су поруке послате из самог Београда“, закључује Павић.
Поклапање Марокове посете и одржавање конференције о Западном Балкану у Лондону није случајност.
„Ради се о координисаном, синхронизованом притиску Лондона и Вашингтона на Западни Балкан, како би се реализовали истоветни циљеви. Дакле, убрзање ка путу у НАТО, одрицање од Русије и пресецање сваког руског утицаја и, наравно, признање Косова, званично или незванично, кроз такозвани обавезујући споразум“, каже Ћеранић.
У том контексту, према његовом тумачењу, треба посматрати оба догађаја. У будућности би требало очекивати заоштравање хибридног рата на Балкану, а званични Лондон и Вашингтон ће још енергичније тежити ка реализацији својих циљева, закључује Ћеранић.
