Американци су, наравно, врло добро знали да је глобализација значила ширење простора и да је у то вредело улагати. Билбија додаје да је и сам НАТО био полуга америчког утицаја над Европом, да је Европска унија америчка творевина.
„Алијанса је тобоже служила за одбрану од Совјетског Савеза, али заправо ништа мање није била полуга држања Немаца под контролом и служила је томе да Немачка никада више не буде оно што је била уочи два светска рата и као главни изазивач, потпаљивач два светска рата. Тај страх од Немаца и њиховог уздизања није био само амерички, али су га Американци уградили у ту конструкцију своје доминације, која је имала управо те две шасије — ЕУ и НАТО“, рекао је Билбија.
Он додаје да Трамп као преговарач има свој стил — прво противника препада, застрашује и онда полако омекшава и даје му прилику да попушта пред оним што САД тражи.
„Зато смо имали уочи Бриселског самита Трампов напад на Немачку, да је Берлин под руском контролом, да Немачка мора да издваја два одсто бруто друштвеног производа за издржавање своје војске и НАТО-а, а онда постепено да иду и према четири посто. Ако Трамп озбиљно размишља о ономе што говори, да жели добре односе са Владимиром Путином и са Кином, онда њему ни за шта нису потребна та четири одсто, па чак ни два одсто.“
Уредник портала „Факти“ тврди да се Вашингтон непрекидно бави производњом страха, тврди да Русија само што није ушла у Летонију, Естонију и Литванију, а наглашава да никог не занима да ли Русија то заиста жели.
„Да јој понуде да без икаквих последица узме те три балтичке државице, Путин би вероватно рекао: Не, хвала. То нам не треба. Треба нам само да се тамо смањи русофобија и да руске етничке заједнице имају право да се школују на свом језику.“
Билбија сматра да се производи страх и врши притисак, а да Трамп на тај начин дисциплинује, мобилише све такозване савезнике, а да су заправо већина тих савезника вазали и сателити.
„Вазал је и Меркелова. Имам информацију да је после Другог светског рата закључен тајни споразум између Вашингтона и свих који долазе на чело Немачке. Немци су покушали да се извуку из тога.“
Као илустрацију, Билбија је испричао и једну анегдоту:
„Док је Шредер био премијер, Клинтон је посетио највећу америчку базу у Европи ’Рамштајн‘. Наводно је немачку делегацију, на челу са Шредером, дочекала нека крупна Американка са чином пуковника. Држала је листу распореда ко где седи и рекла: За Вас господине канцелару прва три реда са леве стране. Шредер је питао да није нешто побркала, јер је подразумевао да ће седети у центру. Замолио ју је да провери. Кад се вратила, рекла је да немачка делегација седи лево. Шредер је поцрвенео као парадајз и рекао: Госпођо, Ви нисте схватили да је ово Немачка. Сели су у центар и Американци их нису померили. Шредер је то платио губитком могућности за нови канцеларски мандат и његова каријера се управо на томе завршила“, каже Билбија.
Трамп, каже Билбија, заправо прави кључну прекомпозицију онога што је био атлантизам и онога што је био американизам.
„Он све то хоће, колико је могуће да задрже, али да трошкове у знатно мањој мери плаћа Америка. Све кључне корпорације у Немачкој су на овај или онај начин повезане са америчким капиталом и Трамп жели из њих да извуче што више новца.“
Билбија закључује да се највероватније нико од савезника САД у овом тренутку неће усудити да пређе свој Рубикон у односима са Американцима, јер ће то онда значити унутрашње потресе, а видели смо да је само због миграната Меркелова једва успела да састави Владу.
