Очекује се и трећи самит у Букурешту новостворене „Иницијативе три мора“, уз подршку САД, а у којој је још 12 европских земаља, географски смештених између Балтика на северу, Црног мора на југоистоку и Јадранског на југозападу. Не постоји источноевропска земља уврштена у само једну од наведених мултилатералних конфигурација. Да ли то значи да ће се свака од њих у једном тренутку наћи пред избором: ЕУ или Кина, Кина или САД, САД или ЕУ? Три центра моћи — Пекинг, Брисел и Вашингтон за сада имају своје иницијативе којима се придружују источноевропске земље.
Занимљиво је да су у сва три случаја као приоритетне теме истакнути енергетска безбедност и инфраструктурно повезивање. Што значи да око тих циљева постоји несагласност између Кине, ЕУ и САД, те свако покушава да заштити своје интересе кроз различите формате. Треба ли додати да и Русија има своје планове око ових ствари, те да их остварује билатералним аранжманима, што ситуацију чини још комплекснијом! Централноисточна Европа постаје зона конфронтације „великих играча“. За сада смо још увек у прелиминарној фази, али, историја нас учи, када се заузму овакве стартне позиције, пре ће уследити конфронтација, него кооперација.
„Западни“ Балкан је за сада мимоишла „Иницијатива три мора“, али смо сви заједно и унутар „16+1“ и део пројекта „Берлин плус“. Упозоравајуће за све, јесте што ЕУ до сада није гледала благонаклоно на ширење кинеског утицаја. Значи ли то и да ћемо, у једном тренутку, морати да се одрекнемо сарадње са Кином због притисака ЕУ или да ће „европерспектива“ још више избледети уколико се сарадња са Кином настави? Да би се дошло до одговора, неопходно је анализирати какви су домети одржаних састанака претходне недеље?
Закључак је прилично јасан. Са једне стране, Кина је успела у потпуности да заокружи и институционализује формат „16+1“, то је сада већ редован годишњи самит на који долазе председници влада свих 17 држава и на ком се договарају све значајнији пројекти. Из године у годину Кина се намеће као све значајнији економски и политички фактор у централноисточној Европи, самим тим и на Балкану. Са друге стране, конфузно понашање ЕУ се наставља, то је само потврђено на састанку у Лондону. Најпре, иако посвећен „евроинтеграцијама западнобалканске регије“, скуп је организован у престоници Велике Британије усред „брегзита“ и све већих полемика између Лондона и Брисела како ће се раздруживање одиграти. Последица тих расправа је и оставка Бориса Џонсона само један дан уочи самита.
За Велику Британију је ЕУ прошлост, али би сада британска дипломатија требало да нас убеди како је та иста ЕУ за Балкан будућност. Поред тога, упада у очи да су на виском нивоу поред домаћина били присутни још и представници свега осам чланица ЕУ — Немачке, Француске, Италије, Аустрије, Пољске, Словеније, Бугарске и Хрватске. Доминирала су политичка питања, заправо поновне расправе о споразуму Ципрас-Заев, нормализацији односа између Београда и Приштине, те стању у БиХ. Како би се осмислио још некакав садржај, додата је и „родна равноправност“, те рециклирање ставова са претходна четири скупа о енергетици и инфраструктури. Док Кина иницира модернизацију железничког коридора Пиреј-Солун-Скопље-Београд-Будимпешта, гради мост на Пељешцу, кредитира термоелектрану „Костолац“, исто би то и у Тузли и Гацком, те врло амбициозно наступа на пословима везаним за паневропске коридоре 5 и 11, цела концепција ЕУ се свела на понављање мантре о „неопходности изградње ауто-пута Ниш-Приштина“ и „гасни интерконектор између Бугарске и Србије“. И наравно, причу о „родној равноправности“.
Док Кина даје на значају балканским земљама, наступа са великим идејама, пуца од самопоуздања, „маше“ милијардама евра и убеђује нас како ће нам се отворити велике шансе у блиској будућности, ЕУ је уморна и инертна, заокупљена политичким темама из прошлости, без конкретних идеја како да их превазиђе а да сви остану задовољни, све мање посвећена нама, а све вишим својим кризама и дилемама. На два самита су у року од свега четири дана представљене две сасвим другачије визије Балкана. Кинеска — динамична и препуна оптимизма, те европска — статична и са растућим песимизмом. Не треба заборавити да се на овом терену ЕУ сучељава са још два важна актера: САД и Русијом. Употребљавајући истоветну методологију, дошли бисмо до сличних закључака: у две трећине источноевропских држава ЕУ се не може супротставити доминирајућем утицају САД, а када је реч о енергетској безбедности — Русија је у стратешкој предности. Исто тако, треба имати у виду почетак „трговинског рата“ између САД и Кине, али и САД и ЕУ, да би се стекла свеобухватна слика о процесима који се одигравају.
Када се разгрну фразе о „европерспективи“ региона, преговарачким поглављима која нас уводе у „светлу будућност“ и да другог пута за све нас и нема („Европа нема алтернативу“), остају чињенице да присуствујемо прогресивном повлачењу утицаја ЕУ са Балкана. У зависности од теме и конкретног субрегиона, негде је главни изазивач Кина, негде су то САД, а негде Русија. И управо због тога би бриселске евробирократе морале неколико пута прочитати закључке из Софије. Кинески предлог је да се кроз сарадњу са државама централноисточне Европе укључе у већ разрађене институционалне оквире, биле то макрорегионалне стратегије ЕУ, стратешки енергетски и инфраструктурни коридори или већ дефинисане иницијативе кроз сарадњу земаља из овог дела Европе и ЕУ, те да тако „учествује равноправно у свим пројектима у региону“.
Пекинг је пружио руку Бриселу (самим тим Берлину и Паризу), кроз договор са ЕУ жели да легитимизује своје економско (и политичко) присуство у централноисточној Европи. С обзиром да су у мегапројекат „Један појас — један пут“ укључене и Русија и Турска, такав развој ситуације би у одређеној мери био и у њиховом интересу. Очигледно, оваквим приступом се покушава избећи неразумевање са ЕУ и даљи раст неповерења Брисела према Пекингу. Делимично, овакав потез је условљен и одлуком Доналда Трампа о повећавању царина на увоз кинеских производа у САД. Кинезима није у интересу да се исто понови и у њиховим односима са европским земљама. Сада, понуда Кине је на столу. Да ли ће је ЕУ прихватити или не, остаје да се види. Балканским државама би значило да до договора између ЕУ и Кине дође што пре. Како се не би нашле пред непријатним избором. И како би се, кроз интензивирање кинеских инвестиција у нашем делу света, а уз сагласност ЕУ, утицало на осигуравање регионалне безбедности. У супротном, ЕУ може постати један од фактора регионалне дестабилизације.
