О личности цара Николаја, о страдалничкој смрти његове породице, као и о везама цара и Србије говорили су на предавању у Ректорату Београдског универзитета професор Правног факултета Зоран Мирковић, др Борис Милосављевић из Балканолошког института САНУ, архимандрит Михајло Биковић и старешина Подворја Руске православне цркве у Београду Виталиј Тарасјев.
Последњи руски цар био је пријатељ Срба, као што је и доказао, што нису били ни Лењин, ни Троцки, ни Стаљин. Зато је на вест о убиству царске породице, слутећи шта следи, чак и „хладни и прорачунати“ Никола Пашић пустио сузу, рекао је Милосављевић, подсетивши да су већ тада службене српске новине убијеног цара назвале „мучеником“.
Према речима Мирковића, Русија је од почетка 19. века имала огромног утицаја на судбину Србије и без њене дипломатске подршке не би било ни признања Кнежевине Србије на Берлинском конгресу 1878. године. Кад је реч о историјским околностима после егзекуције царске породице, како је подсетио Мирковић, у таласу избеглица Србија је примила 40.000-50.000 руских емиграната. Из те велике руске трагедије Универзитет у Београду је добио бројне научнике и „велику инјекцију“ знања, додао је професор.
Архимандрит Михајло се осврнуо на духовну димензију страдања царске породице коју је руска црква прогласила великомученицима. Та духовна димензија је, како је рекао, само врх леденог брега, оног што је изнедрио руски народ кроз векове, а дела цара Николаја доказују да је живео у духу Јеванђеља.
Он је скренуо пажњу да чак ни „непријатељска комисија“, која је истраживала рад цара Николаја када је царска породица већ била у заточеништву, није мога да пронађе ништа за шта би га прогласила за злочинца.
Када Никола Пашић изговори, у тренутку када је српска војска дошла до обале мора, чувену реченицу — „спаса нам нема, пропасти нећемо“, то није било без основа, јер му је цар Николај рекао да ће „учинити све“ да помогне Србима.
„То ’учинићемо све‘ подразумевало је и да дâ живот, што је и урадио“, рекао је отац Михајло, подсетивши да је цар знао да је после револуције и пораза у руско-јапанском рату против њега сејана омраза.
По мишљењу архимандрита, цар је знао шта га чека и свесно је пристао да се жртвује. Цар Николај узима свој крст и иде путем страдања, на своју голготу, баш као што је и српска војска имала своју, албанску голготу.
„Али као и Христова, ни ове две не подразумевају само страдање, већ су и симбол живота, јер се после распећа дешава васкрс“, приметио је отац Михајло, оценивши да су те две голготе камен-темељац садашњег и будућег васкресења та два народа, који су, сматра он, заправо један народ.
