У социјалистичкој Србији био је популаран виц када Тито пита шта најбоље успева у Смедереву. На одговор да је то грожђе, Тито каже: „Гвожђе!? Градите железару!“.
Овако је српска јавност кроз шалу и наводни лапсус маршала покушала да објасни постојање једног од највећих губиташа бивше Југославије.
И данас има „лапсуса“ који не звуче шаљиво. Последњи пример је председник Доналд Трамп, који једног дана не види разлог да се Русија меша у америчке изборе, а други дан се, после фуриозне и хистеричне реакције медија и политичара у САД, извињава уз речи да је погрешно схваћен јер је направио лапсус.
Трамп је после састанка са руским председником Владимиром Путином на питање новинара коме веровати, Путину који негира руско мешање у америчке изборе 2016, или америчкој обавештајној заједници која тврди да је таквог мешања било, одговорио да не види разлог зашто би Русија била умешана у америчке изборе. На овај Трампов одговор устали су амерички сенатори, обавештајци и мејнстрим медији, који су га оптужили да више верује руском председнику, него својим обавештајцима.
Трамп је покушао да се оправда да је у питању лапсус, па се досетио да у кључној реченици коју је изговорио није требало да буде „би“ него — „не би“. Његов одговор после свега, дакле, гласио би: „Не видим разлог зашто се Русија не би мешала у америчке изборе“.
За разлику од других Трампових лапсуса, попут оног да је Белгија предиван град, или када је измислио нови тип америчког војног авиона, овај лапсус производи политичку последицу и тешко да би могао да служи само за подсмех.
Да ли би, хипотетички, једног дана Трамп могао некоме да објави рат, а да идућег порекне своју одлуку као — лапсус?
Трампова предизборна обећања, да ће нормализовати односе са Русијом, одавно су доведена у питање, а недавни руско-амерички самит био је прилика да се направи олакшање у односима двеју земаља, па и по питању истраге која се у САД води о наводном мешању Русије у америчке изборе, каже социолог Чедомир Чупић.
Међутим, показало се да су институције у Америци и они који у оквиру тих институција имају моћ, моћнији него амерички председник — ударци су дошли из различитих кругова, не само демократских, већ и републиканских. Па је дошло и до заокрета у порукама.
Чупић цитира америчког социолога Рајта Милса, који је својевремено написао да Америком управља 400 породица.
„Вероватно да та моћ и даље постоји и да она све што је везано и за унутрашњи и за спољни политички живот жестоко контролише и на неки начин усмерава. И ево сада, он (Трамп) је дошао у доста незгодну ’лапсус‘ ситуацију“, објашњава Чупић.
Видно је да је, са једне стране, Трампу стало до присуства у јавности, док са друге, чини непредвидиве потезе, за разлику од својих претходника који су већином били опрезни приликом давања изјава, додаје Чупић.
Док су Трампови претходници у изјавама били сигурни да иза њих стоји реално постојећа моћ, актуелни амерички председник је, верује Чупић, покушао да пренесе принципе бизниса у политику.
„Међутим, у политичком животу, то је нешто сасвим другачије, то је другачија игра и вероватно да та његова природа, оно што је формативно утицало на његову личност, долази у незгодне ситуације. Постаје мало и неодговоран и неозбиљан… Још нешто што је карактеристично, јесте да он те своје наговештаје или могуће одлуке објављује преко Твитера, што је необично када зна да постоји Конгрес и цео низ институција које могу да реагују…“, каже Чупић.
Неозбиљно је пред камерама на једном месту рећи једно, а након повратка у Америку порећи то што сте рекли, додаје.
„То говори о нестабилности, несигурности и, с друге стране, о његовом ризику који у оваквим политичким околностима не успева“, закључује Чупић.
Према мишљењу новинара Жељка Цвијановића, Трампова исправка је бежање од, како каже, сувишних политичких последица, јер су председници САД и Русије отворили широк пут и постали гласници новог света.
Истог момента је део америчких медија оптужио Трампа за пузање пред Путином, додаје, док се други део медија, онај који се више бави анализама, бавио тиме да ли „добра хемија“ између двају лидера може да поправи односе између Америке и Русије. Амерички председник унутар своје земље има јаке противнике, каже Цвијановић.
„Мислим да је ово Трампово ’вађење‘ ништа више до једног од његових тактичких уступка. Не видим да се неко у Русији нарочито потресао због његове изјаве, јер њих двојица (Путин и Трамп) воде много веће послове од истраге коју је Трамп већ назвао ловом на вештице“, каже Цвијановић.
Тактички уступак или не, не сумњамо да ће амерички председник наставити да, с времена на време, демантује самог себе. Некада ће то бити само симпатично, некада ће некоме служити за подсмех, а некада би можда могло да произведе озбиљне последице.
