„Желим да оставим Београду нешто што ће остати генерацијама иза нас“, рече ми пре неки дан у Скупштини града Београда један од богатијих Срба. Признајем да сам био пријатно изненађен.
Не зато што је човек одлучио да учини добро дело, јер он то често чини, већ зато што скоро осамдесет година у Србији нема задужбинарства. Одмах сам му дао неколико предлога за изградњу јавних зграда и уређење јавних површина које увек имам на радном столу. Прихватио је да уреди један велики парк у центру града и изгради уметничку галерију. Радујем се овом подухвату, јер верујем да ће његов пример следити и други богати Срби, а то би био доказ да се наше друштво духовно опоравља.
Задужбина је српска реч која се првобитно изговарала задушје, што је значило за душу. Задужбинарство је имало велики значај за наше друштво, а посебно за културу 19. века, све до Другог светског рата.
Први српски задужбинар 19. века био је син вожда Карађорђа кнез Александар Карађорђевић, који је завештао велики новац у добротворне сврхе. Задужбине су оснивали капетан Миша Анастасијевић, Илија Коларац, Влајко Каленић, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, Никола Чупић, Михајло Пупин, Милан Кујунџић Абердар, Сима Андрејевић Игуманов, Алекса Крсмановић, Богдан Дунђерски, Владимир Матвејевић и многи други, пише у свом ауторском тексту за „Политику“ заменик градоначелника Београда Горан Весић.
