Лоше вести из глобалне економије сустижу једна другу. Упозоравајућа оцена ММФ-а да ће трговински рат који су увођењем царина покренуле САД у намери да заштите своју привреду, могао да смањи глобални бруто друштвени производ за око 430 милијарди долара, односно 0,5 одсто, није била најгора порука са заседања министара финансија 20 најразвијенијих земаља света.
Сам ток расправе на скупу одржаном протеклог викенда у Буенос Ајресу, размењене међусобне претње и оптужбе битних актера, али и мук на релацији најбитнијих — САД и Кине, указује да је јаз све већи.
САД, које су кренуле са протекционистичким мерама, царинећи прво увозни челик и алуминијум, а потом уводећи и царину на робу вредну 50 милијарди долара, увезену из Кине, на Г20 су, очигледно, дошле са тактиком — напад је најбоља одбрана.
Амерички министар финансија Стивен Мнучин осуо је паљбу на Кину и ЕУ затраживши од њих да поштују „слободну, правичну и узајамну трговину“. Поновио је предлог америчког председника Доналда Трампа изречен на недавном самиту Г7: Ако Европа верује у слободну трговину, спремни смо да потпишемо споразум о слободној трговини без тарифа, без царинских баријера и без субвенција. Дакле, морају бити заступљене све те ставке.
Француски колега Бруно ле Мер му није остао дужан. САД морају да се „дозову памети“ и Европска унија неће размотрити започињање трговинских разговора са САД док Трамп прво не повуче тарифе за челик и алуминијум и одустане од даље претње царинама.
„Одбијамо да преговарамо са пиштољем упереним у нашу главу“, рекао је Ле Мер новинарима на маргинама састанка Г20.
До ишчекиваног сусрета и разговора главних „криваца“ за трговински сукоб, који неки већ крсте ратом, међутим, није дошло. Мнучин је изостанак званичне комуникације са кинеским колегом Лиу Куном оправдао тиме што на скуп није дошао главни кинески саветник за економска питања Лиу Хе.
Идеја да би састанак у Буенос Ајресу могао да буде добра прилика за отпочињање преговора не само да је пропала, већ су разлике само продубљене. Две највеће економије света, кинеска и америчка до сада су за неколико месеци од увођења тарифа имале штету од 34 милијарде долара, јер је на америчке царине Кина узвратила истом мером. Томе су, такође, прибегле и земље ЕУ.
Да ли продубљивање јаза са једне стране САД, а са друге практично остатка света, значи да ћемо са трговинским ратом морати на дуже да се суочавамо и са каквим последицама?
Професор на Економском факултету у Београду, др Радован Ковачевић, каже да је на то питање тешко одговорити јер се у овом случају не ради о економској логици.
„Свима је јасно да ту нема добитника сем једног малог узаног круга Американаца, јер је очигледно да царине поскупљују увозну робу, а велики део тих производа који ће поскупети у Америци ће се уградити у њихов извоз који ће, такође, да поскупи“, објашњава професор међународних финансија.
То је, како каже за Спутњик, процес где дугорочно посматрано нема правог добитника. И то није нова појава. Дешавала се толико пута, а можда је најекстремнија била 1929. године, када се десио изузетан пад светске трговине, илустровао је Ковачевић.
Он, ипак, сматра да онај прави трговински рат још није почео. Судар САД и Кине је тињао и раније, тако да је, по његовом мишљењу, кључно питање да ли евентуално може да дође до заустављања, успоравања тог царинског конфликта.
На питање шта треба да се деси, какав потрес да уследи да би ствари почеле да се враћају у нормалу, Ковачевић указује да постоје различити модели преко којих се прорачунава ефекат пораста царина што увек суштински води смањивању робне размене. Саговорник Спутњика напомиње да је у питању ланчани процес у коме се не могу само посматрати Кина и САД.
Тешко да остатак света може да остане изолован од тога јер су, како каже, у питању хиљаде транснационалних корпорација широм Кине које не производе само за Америку него за светско тржиште. Он напомиње да је и Европа на нишану и истиче да није упутно пројектовати колики је могући пад трговине услед пораста царина, а још мање утицај на БДП ако се процес буде продубљивао.
„Може да се претвори у процес који се стално шири уводећи нове позиције под царински кишобран, а то онда заиста води неизвесности. Некако се лако отпочне с тим, а тешко се излази из тога процеса“, коментарише Ковачевић.
Економска логика, како каже, говори да за то нема никаквог основа и то што САД и мају неравнотежу у размени са Кином и Европом, није разлог да се покреће царински рат.
Кинези ће, истиче саговорник Спутњика, сигурно бити конкурентни по бројним производним позицијама приликом извоза не само на америчко тржиште, него и у свету. Трговина је мултилатералног карактера, а када су се САД нашле погођене неравнотежом у размени са Кином и ЕУ оне би да та правила не важе.
„САД би да заштите сопствено тржиште тако што ће посегнути за главним аргументом да су још највећа економска сила на свету, да имају огромно тржиште и да себи практично могу да допусте тај луксуз“, каже Ковачевић.
Састанак у Буенос Ајресу је заправо потврдио да све већи јаз у трговинском конфликту САД и остатка света само указује на грчевиту борбу Америке да спречи неизбежно — надолазећи нови светски економски поредак у коме ће Кина водити главну реч.
