Египат је суверена земља која самостално доноси своје одлуке, разматрајући шта му је у најбољем интересу и које су одлуке правилне, истиче Бисенић гостујући у „Спутњик интервјуу“ и открива околности под којим је Египат наводно признао Косово, а у светлу изјаве министра Ивице Дачића да папир који би то потврдио не постоји.
— Египат, односно власт Муслиманске браће, председник Мухамед Морси, затражио је од Министарства спољних послова да дâ изјаву о признању Косова 26. јуна 2013. године. То је било три дана пре заказаних великих демонстрација против владавине Муслиманске браће, када долази до пада целе гарнитуре и смењивања тадашњег председника Морсија, тако да је то једна од његових последњих спољнополитичких одлука, ако не и последња. У том смислу је портпарол египатског Министарства спољних послова објавио да Египат признаје Косово. То је била једна вербална изјава и, осим белешке те вербалне изјаве, друге званичне ноте са египатске стране нема.
Како сада тумачити ту одлуку, односно ту изјаву?
— Питање признања или непризнања одређене државе је врло слојевито. Не постоји само један начин на који нешто може да се призна. Могућно је да неко вербално не призна, а да се у пракси односи као да има такву политику. Могући су и овакви случајеви да се нешто вербално изрази, па многе земље сматрају да оно што је речено заправо остаје и даље на снази. Потребно је рећи две ствари. Египатске институције, од када је отворено питање Косова 2008. године, биле су енергично против признања Косова, због тога што се Египат придржава традиционалне и конзервативне спољне политике која се заснива на поштовању територијалног интегритета и суверенитета и немешања у унутрашње ствари других држава. Доласком Муслиманске браће на власт, критеријуми спољнополитичких одлука су се изменили, тако да је много више наглашавана религиозна и културна афилијација, па је непосредно, рецимо, пре него што ће издати директиву да се призна Косово, председник Морси најавио учешће Египта у светом рату у Сирији, што је такође са становишта египатске спољне политике неприхватљиво. Од смене председника Морсија долази и до повратка Египта на спољнополитичке позиције које су постојале пре 2011. и доласка Муслиманске браће на власт и у том смислу повратка на позиције које су постојале према Косову.
Египат је био уздржан приликом гласања о пријему Косова у Унеско.
— То јесте важна ствар за став Египта према питању Косово. То није дошло само од себе. До заокрета на те спољнополитичке позиције дошло је и правовременим деловањем наше дипломатије. Када је дошло до промене и до промене председника Морсија, Египат се нашао у некој врсти изолације од стране западних држава, када су мање-више бројне западне државе и повукле своје амбасадоре, када су отказане многе обавезе према Египту и најављена је нека врста санкција према Египту. Египат је тада објавио такозвану „мапу пута“ повратка демократском процесу. У том тренутку Србија је била једна од земаља која је пружила подршку Египту у спровођењу те „мапе пута“. У то време тадашњи помоћник министра спољних послова Горан Алексић посетио је Египат и у разговору са тадашњим министром спољних послова Набилом Фахмијем поставио основе нових односа Србије и Египта.
Сличност између Србије и Египта јесте и то што Египат жели сарадњу и са западним земљама и са Русијом.
— Једна димензија односа према Србији јесте и прошлост која се сада на другачији начин сагледава на египатској страни. То је време деведесетих година, када је дошло до изолације Србије. Када се Египат нашао у сличној ситуацији, што је условило египатску дипломатију да преиспита своје односе и да преиспита уопште укупну спољнополитичку позицију Египта. У том тренутку је постало јасно да Египат жели равнотежу у својим дипломатским односима, и са председником Сисијем та равнотежа је постала видљива у снажном успону односа са Русијом у бројним областима и кроз диверсификацију односа са другим државама које су сличне Египату. Египат има сто милиона становника и у том смислу он спада у веће државе у свету. У укупном преформулисању односа Србија је добила знатно повољнији положај него што је то имала раније.
Ових дана је у Србији боравио председник египатског парламента Али Абдел Аал и председник Вучић је том приликом упутио позив да председник Египта Абдел Фатах ел Сиси посети Србију.
— Односи са Египтом су од 2014. у непрестаном успону на различите начине и важно је да постоји међусобно поверење између две земље. Позив председника Вучића је логичан наставак те политике. Уколико до те посете дође, неће бити први сусрет председника Сисија и председника Србије Вучића. Они су се већ срели у септембру прошле године током заседања генералне скупштине Уједињених нација на маргинама и имали врло садржајан и обострано пријатељски благонаклон разговор. На председничком нивоу посета није било још од осамдесетих година када је Хосни Мубарак посетио Београд.
Причало се да су људи из Србије били умешани у протесте у Египту почетком 2011, током тзв. „арапског пролећа“.
— То је претерано и прихваћено је на један схематизован начин због тога што су се појавили симболи, песнице, које су постојале и овде, затим у Грузији, Украјини и свуда где је долазило до таквих промена власти. Египатско друштво, као и сва друга друштва, снажно је зависно од друштвених мрежа. Тамо је Врховни савет одбране, који је владао Египтом две године, издавао своја саопштења и своје директиве преко Фејсбука. Друштвене мреже су апсолутно доминантан начин комуницирања у Египту, од најмлађих до најстаријих. На друштвеним мрежама су се појавиле свакојаке интерпретације, свакојаке тврдње које су уплитале и Србију на тај начин. Било је крајње злонамерних, понекад и опасних намера у свему томе, које су биле апсолутно неистините. Осим тог неког симболичног појављивања, Србија није била уплетена ни на какав начин у овај догађај у Египту, па чак и када су они којих се то тиче себи приписивали те заслуге.
