Иран није Северна Кореја, децидиран је моћни командант иранске Револуционарне гарде, генерал Мухамед Али Џафари у свом одговору на понуду америчког председника Доналда Трампа да Америка и Исламска република седну за преговарачки сто без икаквих предуслова.
Џафари није једини ирански званичник који је одбио америчку понуду. Портпарол иранског Министарства спољних послова Бахрам Касеми поручио је: не пристајемо на безусловне преговоре у ситуацији када је Америка већ увела санкције нашој земљи и уцењује друге државе да не послују са Ираном.
До сада се никада није десило несагласје између политичких ставова политичког и војног крила Исламске револуције. Револуционарна гарда или Корпус чувара исламске револуције (Сепах), како гласи пуно име ове организације, представља најмоћнију војну силу у Ирану.
Генерал Џафари заповеда копненим, ваздушним и поморским снагама, које имају око 125.000 људи, а ако се том броју дода и паравојна милиција Басиџ, од око 90.000, коју Сепах контролише, видимо да се ради о респектабилној војној сили.
Сепах није само оружана формација, његови пипци дубоко се пружају и кроз иранску политику, економију, па и међу клером, тако да се ради о изузетно моћној војно-политичко-економској структури, која према неким аналитичарима, више утиче на политички живот Ирана од Врховног верског савета. Утолико Џафаријево одбијање Трампове понуде има и велики политички значај.
Џафаријево поређење Ирана са Северном Корејом није случајно и, мада би необавештеном посматрачу могло да изгледа да те две земље имају много тога заједничког јер их је Америка стрпала у исти кош, међу њима су велике разлике, каже спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.
Сви важни актери у региону североисточне Азије, коме припада Северна Кореја, заложили су се за преговоре, јер су страховали од севернокорејског нуклеарног арсенала.
„Ту је било потпуно сагласје, с тим што су Јужна Кореја и у значајној мери Кина увелико помагале и председнику Трампу и Ким Џонг Уну да седну за преговарачки сто. Читава атмосфера била је позитивна“, наводи Коркоделовић и додаје да је ситуација на Блиском истоку готово сасвим супротна.
Израел, Саудијска Арабија и у значајној мери Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) условљавају подршку Доналду Трампу у његовој конфронтацији са Ираном, објашњава наш саговорник уз напомену:
„Та три регионална фактора, плус веома снажан пројеврејски лоби у САД и лобистичке активности Саудијске Арабије и УАЕ утичу да је, макар до јуче, председник Трамп заузимао веома оштар став у односу на Иран.“
Осим тога, наводи Коркоделовић, Трамп сматра да ће максималним притиском на Иран, као што је то у одређеној мери постигао са Северном Корејом, моћи да натера Техеран да седне за преговарачки сто.
„То не мора да буде тако. Иран је знатно већа држава од Северне Кореје, има преко 80 милиона становника. То је младо становништво, веома добро образовано, које комуницира са светом“, каже Коркоделовић.
Трећа важна, и како Коркоделовић каже, за њега омиљена разлика између две земље је унутрашњи политички и интелектуални живот у Ирану. За разлику од многих представа које шире западни медији, Иран је отворено друштво уколико се не дира у базичне принципе система, који гласе да се ради о Исламској републици.
„Изван тога, може да се дискутује о најразличитијим стварима и то се чини. Иран има преко 7000 медија, од доста либералних и реформистичких, до крајње догматских“, објашњава Коркоделовић и додаје да се исто односи и на политички живот.
„Имате два велика блока — реформисте и конзервативце, односно принципалисте, и они често воде љуте политичке битке, а једна од главних тема је однос, како то конзервативци кажу, према Великој Сатани, односно према САД.“
У Ирану не постоји једнопартијски систем или диктатура једног човека, као што је то случај са Северном Корејом, поентира Коркоделовић. Док је Ким успео да преокрене политичку сцену за око шест месеци, у Ирану постоје велике разлике у погледу односа према САД, што ће створити велике проблеме, уколико дође до истинских напора обе стране да отпочну преговоре.
Идућа разлика тиче се, према Коркоделовићевим речима, самог Трампа, који покушава да уништи све тековине свог претходника Барака Обаме, па и нуклеарни споразум са Ираном из 2015.
„Трамп је опозвао тај споразум, тврдећи да је он лош, између осталог и зато што је то велики Обамин спољнополитички успех“, каже Коркоделовић, док је последња разлика везана и за Трампа и његово окружење, у коме нема „одрасле особе у соби“.
„Ту су углавном острашћени људи, који имају предрасуде, нарочито према Ирану. Такви људи, попут саветника за националну безбедност Џона Болтона и државног секретара Мајка Помпеа, главни су заговорници изузетно тврде политике која, мада они то негирају, иде и до промене режима“, објашњава Коркоделовић.
Трамп не може санкцијама да натера Иран да пристане на преговоре, упркос тешкој економској ситуацији у земљи и незадовољству које постоји због тога, закључује Коркоделовић.
„Санкције терају Иран, као што је био случај пре постизања споразума, да убрза рад на нуклеарном програму, као што је у некој мери радио и Ким пре јануара ове године. У ствари, Иран је у значајној мериизвршио контрапритисак на администрацију председника Обаме — што су санкције биле јаче, то је Иран убрзавао рад на нуклеарном програму“, каже он.
