Ако је због фудбала избио рат — а јесте, онда ништа није чудно што је због песме у славу ногомета избио међудржавни инцидент. Који не јењава.
Иако је прошло скоро 20 дана од скандалозне прославе највећег успеха хрватског ногомета, коју је својим наступом „увеличао“ контроверзни „пјевач“ Марко Перковић Томпсон, препирке између званичне Србије и Хрватске не престају.
Тако да је председник Србије Александар Вучић данас поручио хрватској колегиници Колинди Грабар Китаровић да Томпсон није нешто „попут Милета Китића у Србији“ (како је она рекла) јер „Миле Китић не пева — За дом спремни“.
О етици и естетици Милета Китића с пуним правом може се рећи све најгоре (ствар укуса), али се некадашњој перјаници легендарног „Јужног ветра“ не могу спочитавати фашистичке, па чак ни националистичке склоности.
Док су беснели ратови за југословенско наслеђе а Томпсон „дизао масе“ стиховима попут „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара/Кроз Имотски камиони журе, возе црнце Францетића Јуре/У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила/(ајмо руке)“ Миле је певао, као и годинама пре тога, о (не)срећним љубавима.
За разлику од Томпсона, кога је тешко и замислити да пије кафу са комшијом Србином, рат није спречио Милета Китића да очува добре односе са остатком „велике петорке Јужног ветра“ — Синаном Сакићем, Шемсом Суљаковић, Кемалом Маловчићем и Драганом Мирковић, који су без обзира на распад СФРЈ и бујање национализма успели да сачувају какво — такво братство и јединство.
Ипак је Миле био (и остао) југословенска звезда, док је Томпсон само хрватска, да не кажемо НДХ естрадна појава.
Готово једнако непримерено је и поређење Светлане Ражнатовић са Марком Перковићем. Ма ко био Цецин муж и ма чиме се бавио, код највеће српске фолк-звезде нико не може наћи стихове који „слуте фашизам“, колико год да се извесни „теоретичари медија и масовне културе“ труде да натегну тезе између турбо-фолка и бујања национализма.
Паралела између Цеце и Томпсона непримерена је и без обзира на „затворске дане“ српске фолк-звезде јер јавна личност Светлана Ражнатовић није ишла на робију (и праву и у кућни притвор) због свог јавног ангажмана него због, хајде да тако кажемо, приватних ангажмана.
Подсећамо, Цеца је робијала због утаје пореза и дружења са мафијашима, и то као приватно лице, а не због позивања на националну, верску или расну мржњу или, не дај боже, због величања фашизма у својим песмама. Песама којих она није ни аутор.
Кад се подвуче црта, поређење фашисте Томпсона са певачем лаких нота Милетом Китићем не само да је непримерено, него је и дубоко увредљиво за српског певача. На његовом месту у некој развијенијој држави ЕУ од Хрватске, Миле би се обогатио после тужбе за клевету.
Све и да се хрватска председница лоше изразила и да је мислила о утицају коју песме поменутих остављају на публику а који би могао бити сличан, разлика је драстична између ломљења чаша због несрећне љубави или због „Јасеновца и Градишке Старе“.
Чак и ако би се у одбрану Колинде Грабар Китаровић потегла Цеца као „аргумент свих аргумената“ о наводној националистичкој природи турбо-фолка, а не би ли се нивелисао Томпсонов фашизам, остаје чињеница да ни у песми, а ни у односу према злочинима — нису и не могу бити сви исти.
