Председник Одбора за Косово и Метохију у Скупштини Србије Милован Дрецун оценио је да постоји спремност Вашингтона да промени мишљење о независности такозваног Косова и да Србија има јединствену шансу за постизање компромисног договора Београда и Приштине.
Зашто се од српских званичника све чешће могу чути сигнали да је Америка спремна да „спусти лопту“?
Дима има, али не треба журити са брзим компромисом
Истовремено амерички амбасадор Кајл Скот је рекао да Сједињене Државе сматрају да без нормализације односа и дугорочног споразума између Београда и Приштине нема стабилности и напретка Западног Балкана.
„Решавање проблема Косова тражи храбре лидере и спремност на креативна решења“, рекао је амбасадор Скот.
Шта би то креативно решење Америке подразумевало, да ли је спремна за истинску промену политике или је у ствари то покушај да Србију „креативно“ примора да призна Косово?
Искусни дипломата Владислав Јовановић констатује за Спутњик да је чињеница да у последње време има неких знакова новијег размишљања на америчкој страни и да су ти знакови на неки начин Србији пренесени.
Међутим, наглашава Јовановић, још је рано за закључак да на америчкој страни постоји нека врста преиспитивања досадашњег прилаза решавању Косова и уопште Балкана. Јер, по њему, још нису јасни односи између нове администрације и старе политике утврђене у Стејт департменту и околним помоћним институтима који хране Стејт департмент елементима политике у вези са Косовом и Балканом.
„Чињеница да на америчкој страни постоји потреба да Србију на неки начин запосли позитивним размишљањима о америчкој политици и о могућности налажења неке средње тачке на путу решавања Косова и Метохије, нова је и заслужује пажњу. Но, не треба журити са закључцима јер то може да буде и нека врста лабављења српске пажње и концентрације ради лакшег протурања оног што су замислили још раније, а то је такозвани свеобухватни споразум о нормализацији односа са Косовом који су већ ставили на папир. Само, неће још да га објаве ови у ЕУ, а можда ни Америка“, резонује Јовановић за Спутњик.
Време је инвестиција, а не опасност
Према томе, сугерише искусни дипломата, Србија би требало да има позитиван однос према томе што се збива на америчкој страни у последње време, али да ипак буде опрезна и да не жури са исказивањем одушевљења или спремности за неки брзи компромис.
„Ово треба Србији да сугерише да време ипак не ради против ње као што се то чинило и чини многима на српској страни. Као и да је време сад једна динамична категорија која Србији све више отвара могућност и подсећа је да не треба да жури са уступцима већ да сачека сазревање тих нових могућности. И време постаје инвестиција“, сугерише Јовановић.
Досад је време била претња за Србију у смислу пожуривања да што пре дође до споразума иначе ће, уколико закасни, имати све лошије понуде решења, подсећа тај дипломата. Он указује и да сад с обзиром на потребу нове америчке администрације да се прагматично споразумева са другим партнерима, пре свега са онима који додирују њихове интересе на Балкану, а то су Русија, Кина, па и Турска, треба прихватити то да време доноси нове могућности, а не само нове опасности.
Јовановић наводи да због тога Србија треба да подржава и поздравља наговештаје промена на америчкој страни, али да не жури са прихватањем да је то нешто што је довољно да се Србија приклони том компромису онако како га они замишљају, већ да сачека да време донесе боље околности и боље могућности. Што значи да би тај могући компромис могао да дође и кроз неколико година, а не сад.
И право и политика на страни Београда
„И у том смислу би било добро да Србија подсети Америку и друге да је за њу Косово и територијално, а не само безбедносно и хуманитарно питање и да више него досад подсети Вашингтон и њихове западне партнере на Резолуцију СБ УН 1244 која управо наглашава суверенитет Србије над Косовом и Метохијом. Србија треба да подсећа и на пријем Савезне Републике Југославије у Уједињене нације годину и по дана после окончања агресије у којој су УН прихватиле да су границе Србије оне које је одобрила Бадинтерова арбитражна комисија, а то су републичке границе које су постојале у тренутку растурања Југославије“, конкретан је Јовановић.
Србија има и правни и политички основ за тврдњу да је Косово за Србију пре свега територијално питање и да инсистира на томе да компромис који ће бити тражен мора поћи и од тога, напомиње он, а не само од гаранције мира и безбедности за српску популацију на Косову и Метохији.
„Очигледно је да динамика замењује статику која је постојала у досадашњој америчкој глобалној политици према противницима у вези са Балканом и уопште Европом. Нова америчка администрација очигледно да жели прагматично, сусретима, дијалогом, споразумима, међусобним дозвољеним уступцима да смањи ту оштрину односа коју има са другим земљама, пре свега са Русијом и Кином и неким другима, и очигледно је да све међусобне несугласице и нерашчишћене ситуације које имају на разним местима, укључујући и на Балкану, желе да превазиђу неком врстом џентлменског споразума или са разумевањем за међусобне интересе и погледе“, тумачи Јовановић.
У том смислу би, како сматра он, и питање Косова добило други оквир и не би се решавало као искључиво питање Запада са Србијом него као регионално питање на које утичу или могу да утичу и интереси других заинтересованих страна, а не само Србије.
И то је већ, прецизира Јовановић, ширење оквира, што је за Србију повољније.
„Зато мислим да је боље да Србија не жури са стављањем тачке на ове разговоре, већ да то питање пренесе на идућу годину и можда и годину иза, не изазивајући никога, већ инсистирајући на принципијелном решењу које би значило добит за обе стране, такозвано вин-вин решење“, предлаже Јовановић.
То решење у досадашњим разговорима није постојало ни у назнакама, а камоли у идејама или понудама, а према Јовановићевом мишљењу, морало би бити ако се жели пристанак Србије на коначно мирно и принципијелно решење и историјско помирење између два народа.
