Припадници мањинских расних заједница (Афроамериканци, Латиноамериканци, Азијци…) често немају адекватан приступ медицинској бризи за менталне болести, а суочавају се и са изазовима као што су стигматизација, дезинформације и језичке баријере.
Те баријере, међутим, могу бити разбијене. „Хафингтон пост“ је питао неколико психолога и других здравствених радника који првенствено третирају пацијенте из мањинских заједница на који начин се са њима може озбиљно и ефикасно разговарати о проблемима менталног здравља и зашто је толико тешко причати о томе. Ево њиховог савета:
Тражити професионалну помоћ је у реду — чак и ако то не изгледа тако
Џуни Чао, клинички психолог из Њујорка специјализована за рад са Американцима азијског порекла, рекла је да је једна од њених пацијенткиња говорила да је ћутање стандардни начин комуникације међу члановима њене породице.
„Њени родитељи су јој све време говорили да ће њена депресија нестати и да само треба да издржи да прође“, рекла је Џуни Чао.
Потребно је знати када треба затражити помоћ клиничког психолога, јер што се дуже болест не лечи, она може изазвати озбиљније последице, укључујући и погоршање симптома.
„Притисак да се ментални проблеми скривају може створити још већи страх од сопствене болести и довести до самоизолације. Транспарентност и самосвест су вероватно најуспешнији начин за превазилажење овог страха“, рекла је Џуни Чао.
Утврдити важност разговора
Џуни Чао саветује да, када се суочавате са пријатељима или члановима породице који нису толико отворени за разговор о вашим проблемима или тражите стручну помоћ, користите фразе попут: „Морам да разговарам са вама“, „Треба ми твоја помоћ“ или „Молим те, слушај ме пре него што кажеш нешто“.
Б. Нилај Грин, лиценцирани клинички психолог из Атланта, рекла је да треба наћи време за разговор са својим ближњима када су мирни и када могу да вам пруже пуну пажњу.
„Будите што јаснији са њима када описујете оно што доживљавате, како та искуства утичу на вас, и зашто верујете да су искуства довољно озбиљна да изискују спољашњу интервенцију“, рекла је Гринова.
Користите језик који ваши вољени могу да разумеју
Када разговарате о осетљивим темама као што је ментално здравље, потребно је да се уверите да то чините на начин који има смисла и у очима особе с којом разговарате, а и у вашим личним.
Џуни Чао је препоручила избегавање општих и тешких речи попут „ментални поремећај“ или „ненормално“, јер они могу изазвати осећај срамоте која се повезује са овим терминима. Уместо тога, покушајте да започнете разговор говорећи о било којим физичким симптомима које осећате, као што је губитак апетита или несаница, што ће помоћи да се пробије лед.
„Можда ћете прво лакше да комуницирате о физичким симптомима, као што су несанице и промене апетита, јер ту нема стигме или срама“, рекла је Џуни Чао.
Такође је важно да комуницирате у тону који вас чини отвореним за повратне информације, ако је то циљ вашег разговора.
Религија и здравствена помоћ се међусобно не искључују
Један од главних разлога што се у црначкој заједници обично о менталном здрављу не разговара отворено је ослањање на верска уверења у решавању проблема менталног здравља, без разматрања додатних помоћних ресурса, рекла је Гринова.
Ако је религија важан део живота ваше породице, своје вољене треба да обавестите да постоје установе са верским основама које помажу у лечењу менталних болести или можете информирати своје вољене да постоје ресурси који служе породицама са религијским позадинама.
Искористите спољне ресурсе
Ако не можете да разговарате с родбином или пријатељима о стању вашег менталног здравља, постоји неколико других опција које можете изабрати.
„Тражите стручну помоћ од психолога, психотерапеута или саветника за ментално здравље који говоре ваш језик и разумеју вашу културну позадину“, препоручила је Џуни Чао.
Ако верујете да ћете имати проблема са плаћањем, можете затражити помоћ од болница и клиника који нуде услуге на клизној скали прилагођеној приходима, рекла је Џуни Чао.
Постоје и опције преко интернета и бесплатне алтернативе које могу бити корисне, као што су групе подршке.
