„Мој је предлог, а надам се да ће Војска Србије то прихватити, да ови авиони добију назив по именима јунака из периода НАТО агресије, а то су Величковић, Ђурић, Радосављевић, Павловић…Сви они људи који су дали своје животе“, рекао је Вучић у уторак после пријема два авиона типа МиГ 29 на Батајничком аеродрому.
Љубиша Величковић, генерал-пуковник Војске Југославије, помоћник начелника Штаба Врховне команде Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране, погинуо је 1. јуна 1999. године, у тренутку док је обилазио јединице на првој линији одбране током агресије НАТО-а на СРЈ.
Обављао је све летачке и најодговорније командне дужности у РВ и ПВО ЈНА и ВЈ, преноси Танјуг.
Сахрањен је 3. јуна 1999. године на гробљу у свом родном селу.
Величковић је остварио бриљантну војничку каријеру, у току које је више пута одликован високим војним одликовањима и два пута ванредно унапређен у виши чин.
Носилац је, (за сваког пилота најдражег признања), Златног летачког знака и звања инструктор летења.
Потпуковник Живота Ђурић, пилот и командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле РВ ВЈ, погинуо је 25. марта 1999. године.
Школовао се у селу Давидовац и Параћину. Похађао је ваздухопловну гимназију у Мостару, а похађао је и ваздухопловне академије у Задру и Подгорици. Своју каријеру започео је на аеродрому Петровац код Скопља.
Од 1992. године стациониран је на аеродрому Лађевци, где постаје командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле.
Иза себе је оставио супругу, сина и ћерку. Командант Ђурић није желео жив албанским терористима у руке, већ се заједно са авионом обрушио на непријатеља.
Пилот Војске Југославије мајор Зоран Радосављевић погинуо је 26. марта 1999. године, трећег дана бомбардовања.
Иако је првобитно саопштено да је оборен код Лознице, његово тело и олупина авиона нађени су надомак Бијељине.
Радосављевић је сматран за једног од најперспективнијих официра ВЈ, који је требало убрзо и да докторира. Потиче из војничке породице, отац му је био официр ЈНА.
Дан пре погибије однела му је, каже мајка, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком, и молила га да не лети.
„Шта је човек ако изгуби своју отаџбину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи“, рекао је тада мајор Радосављевић.
Пуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачког пука.
Погинуо је 4. маја изнад Ваљева у борби са НАТО ловцима.
НАТО агресија затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука.
Тог 4. маја 1999. године, Павловић је извукао млађег колегу пилота из кокпита МиГ-а-29, који се спремао да полети са аеродрома Батајница.
„Мајку вам дечију, нећете ви да гинете, ја ћу!“, урлао је Павловић, док је извлачио колегу из кабине, да би потом у полуисправном авиону кренуо ка Ваљеву, родном крају, у сусрет десетинама НАТО ловаца и бомбардера, подсећа „Телеграф“.
Дванаест минута касније, његове колеге у оперативном центру чуле су само: „Имају ме!“. Његов авион нестао је са радара, а делови авиона МиГ-29 којим је пилотирао, пали су на земљу у близини села Петница.
Павловић се није катапултирао. Шансе да преживи овај неравноправан сукоб нису постојале. Одмах по самом полетању, отказао му је генератор наизменичне струје, чиме је практично остао „слеп“, јер му није радио радар.
