Независно од повода и актуелне Твитер дипломатије, као и непосредних носилаца сукоба, ствари су веома близу тачке са које би се могле отргнути контроли и прерасти у праве сукобе. Јер тако то увијек бива, када се нападне национална валута неке државе. На почетку се чују вијести које су мало коме разумљиве и занимљиве, да би се већ након неколико недјеља, распламсавале све страсти и борбени дух.
Турски предсједник Реџеп Таип Ердоган је недавно изјавио: „Данас неки људи покушавају да нам пријете кроз економију, путем каматне стопе, курса валуте, инвестиција и инфлације. Ми им поручујемо — видјели смо вашу игру и ми вас изазивамо“. Да би се отклонила сумња на кога се ова порука односи, истом приликом је додао: „Ми се нисмо и нећемо се предати онима који дјелују као наши стратешки партнери, али од нас праве своју стратешку мету“.
У међувремену је активиран стандардни арсенал, који се користи у овој врсти рата. Агенције за кредитни рејтинг, чије мишљење уважава сав пословни свијет, иако су обичне америчке фирме које послују на профитном принципу, снизиле су кредитни рејтинг Турске са Б плус на ББ минус. У жаргону, ова оцјена значи — смеће, папир који није вриједан куповине. Оцјену су образложиле предвиђањем даљег пада вриједности турске лире, инфлацијом коју они очекују на нивоу од 22 одсто и рецесијом у наредној години, коју такође претпостављају. Ништа од тога не мора бити тачно, али се изриче у циљу ефекта самоостварења и најчешће бива да се будући економски догађаји крећу управо у тако претпостављеном (циљаном) правцу.
Турска лира је изгубила готово четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. У свега неколико посљедњих дана, прије одласка на продужени вјерски празник, њен пад је био драматичан. Експерти су то објаснили низом учених бесмислица везаних уз структуру турске привреде, начином управљања и финансијским неусклађеностима. Све то може бити тачно, али не служи објашњењу кретања на берзи и пада вриједности лире.
Када добију зелено свјетло, компјутери великих банака и инвестиционих фондова нападну турску лиру „непристојно ниским“ понудама за откуп. Они то раде у невјероватно великом обиму и брзином која превазилази моћ схватања људског ума. Ово се назива нанотрговање и деценијама је легални начин пословања у Америци. Разумије се да се њим баве само привилеговане и суперпребогате банке и фондови.
По правилима понуде и тражње, на којима се базира пословање сваке берзе, турска лира губи на вриједности у односу на долар, што је посљедица чисте шпекулације и није засновано ни на једном стварном економском параметру. Централна банка Турске би тада морала да интервенише и да, користећи девизне резерве, откупљује своју националну валуту исказујући повећану тражњу за њом и очекујући пораст њене цијене (курса). А то је тренутак у којем банкстери уживају. Јер они увијек имају више пара од државних банкара и препродајући лире улазе у нове циклусе, из којих су они сами све богатији, а нападнута држава сиромашнија.
Од оваквог напада не постоји ефикасна одбрана. Као што се ниједна животња, ма како била снажна или брза, не може одбранити од напада чопора хијена.
Ратови валута на глобалном нивоу одвијају се непрекидно. Руска рубља је, под изговором казне за присаједињење Крима, била нападнута на исти начин. Крајем 2014. године она је изгубила четрдесет одсто своје вриједности у односу на долар. Бранећи своју валуту, Централна банка Русије је потрошила 133 милијарди долара, прије него што је објавила напуштање политике одбране курса рубље и стимулисала инвеститоре (шпекуланте) да зарађују куповином рубаља, а не нападима на њу. Мексико годинама уназад брани свој пезос сумом од двјеста милијарди долара годишње, којом умирује „стране инвеститоре“. Индијска рупија је на рекордно ниском нивоу у односу на амерички долар. Јужноафрички ранд је прошлог понедјељка изгубио десет одсто своје вриједности, да би се послије мало повратио.
Без обзира на сву борбеност и очекивану одлучност њених грађана, Турска неће моћи да се одбрани сама. Реално је очекивати да ће јој руку помоћи пружити Русија, Кина и Индија, које су на челу оног дијела човјечанства који се бори за праведније међудржавне односе. Али, колико ће бити реално да она прихвати такву помоћ? Ипак, Турска је у НАТО-у, а нападнута је од земље која њим управља. Какву год одлуку буде донијела, чини се да су пред Турском године одрицања и бола. Ето, дошао ред и на њих.
