Како преноси државна „Побједа“, у ДПС-у сматрају да је „иницијатива да се у Скупштини да прилог историјском преиспитивању 1918. неопходна и праведна“, док из СД-а поручују да би се тиме „једном за свагда ставила тачка и на ту превару Црне Горе“.
У јавности се истовремено поставља питање колико поништавање одлука скупштине или неког другог историјског догађаја који се одиграо прије сто година и бављење тиме данас имају смисла. Да ли воља већине народа који је тада подржао одлуке Подгоричке скупштине може само тако бити избрисана, и да ли, на крају крајева, историја може да се третира попут шведског стола са којег свако може да узима или занемарује оно што њему политички одговара.
Говорећи за Спутњик на ову тему, историчар др Александар Стаматовић каже да га понашање и дјеловње актуелних црногорских власти у односу на српско питање у Црној Гори неодољиво подсјећа на формулацију наслова књиге посвјећене Другом свјетском рату, под називом „Тотални рат“, познатог британског историчара Питера Калвокарезија. Он је ту описао Хитлерову и Химлерову доктрину „тоталног рата“, који се не води само војним ресурсима већ се води на свим пољима, па тако и против цивилног становништва, као и имовине противника.
Овај историчар додаје да је „евидентно да актуелни дукљанско-монтенегрински и НАТО-овски режим води тотални рат против свега српског у Црној Гори, тако да је њиме обухваћена свака пора друштвеног живота“.
„У том широком мозаику тоталног рата против српског идентитета у Црној Гори, Подгоричка скупштина, њен значај и политичко-државна порука већ деценијама, а нарочито у садашњици, настоје се представити као некакав баук, авет и зло које опомиње и пријети чак и послије читавог једног вијека. Чак и послије изгласавања суверености Црне Горе на мајском референдуму 2006. године“, објашњава Стаматовић.
Он такође подсјећа да је и у претходне двије деценије покретано неколико иницијатива за изгласавање сличне декларације у Скупштини Црне Горе, о поништавању одлука Подгоричке скупштине, тако да ни ова најновија не представља некакву новину.
„Но, све оне су се завршавале на мање или више оперативним иницијативама. Чини ми се да је ова најозбиљнија и може се повезати са најавом прославе стогодишњице Подгоричке скупштине, крајем ове године у Подгорици. Стога као контрамјеру — иако та прослава нема никакав државно-институционални карактер, из простог разлога што су Срби изопштени из државних институција — режим жели да изгласа ову декларацију.“
„Уже програмски гледано, правно и правно-историјски, ова иницијатива представља правну бесмислицу, и бићу слободан да кажем, чисти политички егзибициони воајеризам, из простог разлога што је послије мајског референдума 2006. године, успостављена Црна Гора као суверена држава, чиме су дефакто и де јуре поништене одлуке Подгоричке скупштине“, каже Стаматовић.
Ипак, када су у питању политичке реперкусије које стоје иза намјере актуелног режима да поништи Подгоричку скупштину, наш саговорник указује да оне црногорске власти најприје могу одвести у „политички аутогол“.
„Ако се уведе пракса да се у Скупштини Црне Горе донесе декларација о поништењу Подгоричке скупштине, то значи и да референдумска одлука од 2006. године, без обзира на њен садашњи легалитет, може некад по истом принципу од неке нове већине у парламенту или на референдуму бити оборена. Овим чином актуелни црногорски режим заправо показује сву несигурност и свјесност о немогућности дугорочније државне перспективе творевине коју је створио и уобличио 2006. године. Он је свјестан да је она настала најприје као производ одређених глобалних прилика у Европи и свијету који су сада сасвим другачији новом улогом Русије, а такође да је референдум добијен на недемократски начин, о чему је много пута до сада говорено“.
„Стога се тотални рат црногорског режима против српског идентитета у Црној Гори, који прелази у готово манијакалну фазу, може тумачити као свјесност о неодрживости његовог државног пројекта и антисрпске доктрине. Челници режима су до сада много пута рекли да је референдумска одлука и успостављање такве Црне Горе 2006. године коначно и да неких нових ревизија тог питања никада више неће бити, што такође доводи до апсурдности, па таква прича и теорије отприлике највише личе оној причи нациста о хиљадугодишњем рајху, или нама познатој причи да нико не може потписати нестанак и капитулацију СФРЈ, као што је било у доба Брозове Југославије.“
У том контексту, Стаматовић закључује да се и иницијатива која је у најави треба једино схватити као „манијакална опсједнутост црногорског режима Подгоричког скупштином, као и намјера да се тим чином убије било какво њено значење и помен“.
