Многи кажу да Наталија има исти осмех као чувена Ђоконда. Ово не чуди, имајући у виду да венама италијанске кнегиње тече крв породице Герардини, из које потиче и Мона Лиза, трећа супруга фирентинског трговца свилом, Франческа дел Ђоконда. Директних доказа за ову тврдњу нема. Међутим, оно што је познато јесте да Наталија Строци јесте кнегиња, да говори пет језика, између осталог и руски, да је завршила балетску академију Ваганове и да се бави породичним бизнисом, помаже оцу и има непосредне односе са Русијом.
Кнегиња Наталија је потомкиња две чувене династије, Герардини и Строци, али има и руске претке. Наталијина бака је из царске Русије побегла током Октобарске револуције и удала се за италијанског државног службеника плаве крви. Од онда име Ирина се преноси са колена на колено. Наталијина мама и млађа сестра носе такође то име.
Породица Строци је позната и цењена у Италији. У Фиренци на пример, постоји чувена Палата Строци, чији је бивши власник основао прву библиотеку у том граду. Други предак је Карло Строци, који се прославио тиме што је сакупио архив Карте Строцијане, који чини основу државног архива Фиренце. Генерално говорећи, Строци су познати и као љути непријатељи и конкуренти породице Медичи, иако су до 16. века били у добрим односима. У породици је било још истакнутих предака, међутим, најчешће се помиње Лиза Герардини, чувена Мона Лиза.
Наталија Строци у ексклузивном разговору за Спутњик истиче да постоје индиције да заправо чувени портрет Мона Лизе који се чува у Лувру, није једини.
„Ми имамо такав податак, јер је постојала Да Винчијева колекција и Леонардо је према неким изворима Лизу сликао неколико пута. Говори се чак да портрет Мона Лизе у Лувру није оригинал. Али чињеница је да је аутор узео други примерак слике и никада га није дао Лизином мужу, Франческу дел Ђоконди. Дакле, постоји податак да је други портрет био део колекције, која је касније у целини била продата крајем 19. века. Не зна се где се налази тај примерак. Постоје индиције да је можда други портрет у рукама људи који ни не знају да је аутор Да Винчи и да се ради о Мона Лизи“, закључује наша саговорница.
Поводом претпоставке да портрет Лизе Ђоконде, који је изложен у Лувру, није оригинал, наша саговорница каже:
„Мислим да је ово истовремено и могуће и немогуће, јер када нема доказа, онда је тешко говорити са сигурношћу. Али зна се да је Леонардо био велики перфекциониста, да никада није био задовољан. Познато је из списа архитекте Ђорђа Вазарија да Мона Лиза коју ми знамо није била довршена, однoсно да је над овом сликом Леонардо радио четири године. Ипак ју је недовршену понео у Француску, где ју је купио краљ Франсоа Први Валоа. Постоји легенда да је уметник наводно рекао ’Добићете портрет тек када умрем‘, другим речима, Леонардо је тражио новац унапред уз обећање да ће краљу бити предата слика после његове смрти. То је верзија која објашњава откуд Ђоконда у Француској. Многи мисле да су је Французи украли из Италије, али то није тачно. Вазари сматра да портрет није био завршен, а знајући за Леонардову склоност ка перфекционизму, ко зна колико је он још дуго радио на овој слици. Историчари, који су изучавали списе и градске архиве, све ово су много пута проверавали и потврдили. Ову причу знам, јер је то део историје моје породице, династије Строци.“
Скромна принцеза и балерина ради у породичној винарији
Гледајући на кнегињу и целу њену породицу, тешко се може поверовати да се ради о потомцима две аристократске династије. Они се баве домаћинством и самостално учествују у многим фазама производње вина.
Говорећи о винарији, требало би поменути да се породица Строци овим послом бави готово хиљаду година. Имање „Куцон“ (Cuzona) потиче из 994. године, а породица Строци—Герардини га је добила када се Жироламо Герардини оженио Констанцом Берди, чија је породица тада била власник. Виногради Строци су чувени по специјалној сорти грожђа „вернача“, од које се добија врхунско бело вино. У време ренесансе, главни купци вина су били Медичијеви и тако је било све док се две породице нису посвађале. Међутим, у врхунским винима породица Строци—Герардини уживали су и Данте, Микеланђело и Бокачо. Данас су купци вина из породичне винарије. између осталих, и Тони Блер, Никола Саркози и Силвио Берлускони. Кнегиња Наталија тврди да хиљадугодишња историја, много титула и чувених гостију и клијената, за породицу представља додатну одговорност и захтева много више озбиљног предавања послу.
Сама Наталија веома радо говори на руском и долази у Русију кад год је потребно одржати презентацију породичног вина. Према њеним речима, љубав према руском језику, култури и православљу, њена сестра и она су наследиле од баке Ирине.
„Први документ који доказује постојање наше породице потиче из 994. године и то у срцу Тоскане. Многи наши конкуренти који се такође баве производњом вина немају такве повеље, доказе о свом пореклу. Грожђе „вернача“ од којег се прави бело вино помиње још Данте у ’Божанственој комедији‘, и то не у ’Паклу‘ нити у ’Рају‘, већ између крајности, у ’Чистилишту‘. Данте говори да је то вино пио сам римски папа. Микеланђело је писао поеме о нашем вину. Медичи, док нису постали наши непријатељи, поручивали су и пили наше вино. Наша снага и предност међу конкурентима јесте то што ми постојимо више од једног миленијума“, поносно закључује кнегиња Наталија.
Наша саговорница племенитог рода и руске крви објашњава да је проблема увек било и да ће их бити. Санкције, међутим, нису толико утицале на њихове пословне везе са Русијом, јер се не односе на вино.
„Осим тога, ми успевамо да продајемо наше вино чак и у Француској, а знате, то није једноставно, јер они веома држе до својих сорти, а италијанска вина доживљавају као конкуренцију. Нашим венама тече италијанска, француска и руска крв и ми очигледно умемо да се прилагодимо тржиштима. У Русији значајну улогу игра наша породична историја и многи познаваоци вина нас већ и лично знају, можемо да говоримо на истом језику“, принцеза не крије задовољство.
Осим винограда, имање Строци је познато по ружичњаку и дивној башти, ловиштима, маслињаку. Стога наша саговорница има заиста много посла, јер имањем ваља управљати, бавити се маркетингом, бринути се о гостима који га посећују. Па ипак, кнегиња Наталија врло успешно обавља све послове.
Осим свега наведеног, вероватно је најинтересантније то што је наша саговорница завршила престижну балетску Академију Ваганова у Санкт Петербургу и неко време наступала као балерина на сцени надалеко чувеног Маријинског театра. Пре три године је чак дебитовала у руском филму режисера Павла Астахова.
„Моје везе са Русијом су посебно јаке јер сам много година била балерина у чувеном Маријинском театру. Када ми је било 13 година, одлучила сам да иза себе оставим свој лагодан живот и порекло и покушам да упишем Академију Ваганове у Русији. Знате, то су биле деведесете и мени сада није јасно како сам се ја осмелила да сама живим и завршавам балетску академију тако далеко од куће. Уопште није било лако, био је то тежак период у земљи. Сећам се када сам дошла, ничег није било да се купи, али је фантастично што се све тако брзо променило на боље. Дошла сам у Лењинград, а отишла из Санкт Петербурга. Мислим да је то било одлично време, невероватно животно искуство“, констатује италијанска кнегиња.
