Прво питање које су постављали нашим официрима било је: „ Како на радару видите бомбардер Б-2“?
Како је после агресије НАТО-а на СР Југославију амерички стратешки бомбардер Б-2 „Дух Сент Луиса“ избрисан са флотне листе, а како су бројни сведоци у међувремену потврђивали да се „некакво огромно црно чудо срушило у Спачванске шуме одмах поред хрватско-српске границе, али са хрватске стране, да је из Тузле одмах стигао батаљон америчке војне полиције, да је цели терен блокиран и да је скинут слој од два метра земље на месту где је чудо пало, те је сва та земља пажљиво спакована и однета“, па како су и припадници Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде тврдили да су срушили Б-2, питање је зашто, ако је све то тако, званични Београд то тада није хтео да објави?
Јер, ако је ПВО СР Југославије старом совјетском ракетом „СА-3 нева“, уз помоћ старих совјетских радара П-12 и П-15, „лампаша“, 1999. године оборила амерички „невидљиви“ стратешки бомбардер Б-2, вредан 2,5 милијарде долара, што је износ некадашњег целокупног годишњег прихода од туризма велике СФРЈ, онда је разумљиво питање америчких обавештајаца и ваздухопловаца нашим официрима у бази 250. ракетне ПВО бригаде у Јакову.
Не знам шта су наши официри одговорили америчким, али поуздано знам да су Американци управо такво питање у више наврата и у неколико посета постављали. Јер Трећи дивизион 250. ракетне бригаде оборио је 27. марта 1999. године и амерички ловац Ф-117, такође „стелт“ технологије, односно смањеног радарског одраза. Исти дивизион је оборио и амерички Ф-16 код Шапца и тешко оштетио још два „невидљива“ Ф-117, један је присилно слетео у Загреб, расклопљен и одвезен транспортним авионом, а други се принудно спустио у Сарајево.
Зато и није изненађујућа изјава америчког министра одбране, генерала Матиса, „да се Хрватска доказала као веран амерички савезник у рату“.Рекло би се да се и наша досовска власт после 5. октобра 2000. године доказала као веран амерички савезник.
Но, како власт не може баш све да предвиди, одмах после обарања америчког Ф-117 у атару села Буђановци појавили су се разни гости и пријатељи. Најагилнији су били Кинези, сакупљали су на земљи све што је остало од олупине авиона. Од делова крила, оплате, до задњег шрафа и шрафчића. Чак су од једног сељака купили део црева од маске за дисање са пилотске кациге. Сељак је то црево имао обешено на шупи, а Кинези су вршљали по двориштима села Буђановци.
Шта су од свега тога Кинези искористили тешко је проценити, али Кина сада развија два типа „невидљивих“ авиона: Ј-20 и Ј-31. Тешки ловац Ј-20 „ченгду“ по димензијама је највећи „невидљиви" ловац у свету, осам прототипова завршава испитивања, а серијска производња треба да почне 2020. године. Најновији кинески ловац „стелт“ технологије Ј-31 „шењанг“ по димензијама је мањи од ловца Ј-20, заправо је врло сличан најновијем америчком „невидљивом“ авиону Ф-35Ц, само што је амерички апарат једномоторац, а кинески Ј-31 двомоторац. За сада лете два прототипа Ј-31. За Кинезе је велики проблем и мотор за те авионе, јер ако радиш авион „пете генерације“, онда и његов мотор мора бити „пете генерације“. Онда и такав мотор мора бити намештен-скривен дубоко у унутрашњости авиона, да тако прикрива, колико је то могуће, радарски и инфрацрвени одраз. На том је плану руски ловац „пете генерације“ Су-57 тренутно најбољи авион „стелт“ технологије у свету…
