Санкциона политика узрокује нестабилност, јер сваке мере те врсте увек повлаче за собом контрамере. Резултат је да ће доћи до преструктурирања целокупне светске привреде, оцењује адвокат и економски експерт Бранко Павловић. Иако истиче да нову серију америчких санкција треба сагледати у светлу предстојећих новембарских избора за Конгрес и настојања председника САД Доналда Трампа да бескомпромисном политиком заштите америчких интереса придобије бираче, Павловић додаје да га радује ефекат тих мера на дужи рок.
„Та политика разара глобалистички неолиберални концепт и враћа на концепт националне државе“, констатује он у емисији „Свет са Спутњиком“.
Аналитичар Форума независних економиста Борислав Боровић прави разлику између санкција чији је циљ искључиво економски и оних с политичким подтекстом, какве су америчке мере против Русије и Ирана које су, како каже, типично непријатељске. С друге стране, санкције су пробудиле Русију и мобилисале њене унутрашње ресурсе, па је она тако развила сопствену производњу хране и извршила супституцију увоза. „Русија је схватила да мора да буде готово самоодржива“, примећује Боровић.
Санкције, по мишљењу Павловића, ипак немају значајнији политички ефекат: за бирачко тело турског председника Тајипа Ердогана то уопште није велику ударац како би Американци волели да прикажу, као што ни за Русију у политичком смислу ударац није тако велики, или за Кину која се адаптира и вуче низ мера, који у огромној мери амортизује притисак.
„Не иде то тако, велики завали ударац и сви падну у несвест. Не, они блокирају, ескивирају, траже други пут. Ми идемо у један нови свет у коме се распада бајка о Западу, који је прогресиван и намеће своје методе другима. Јер се види да не постоји Запад, него Америка са својим интересима, и Немачка са својим интересима, и сви други у Европи који покушавају да се снађу, и ови други који долазе — Кина, Индија, Русија, Бразил, Турска…“, каже наш саговорник.
Такође, како истиче Борислав Боровић, Трамп који се бави више унутрашњом политиком него спољном и води „инаџијску политику“, ствара поља за нова савезништва. Као пример економиста наводи окретање Турске Русији или могућност да Кина јефтино пазари неке ствари у Турској, па бартер аранжмане између Кине и Ирана…
Једна од последица санкција, према речима Боровића, јесте и да се се злато мења за неке трансакције, а Кина и Русија прелазе на обрачун у националним валутама.
Имајући све то у виду, шта санкциона политика стварно стратешки доноси Сједињеним Државама? „Врло сам скептичан око способности Американаца да стратешки размишљају, јер оног тренутка када та пирамида моћи оде у правцу финансијског капитала, он више не размишља стратешки, већ само да сломи неку државу која се можда супротставља. Санкције због Украјине 2014. године су довеле до највеће блискости Кине и Русије у историји. То је изразито глупо са становишта стратешких интереса Америке. Америка је ушла у ћорсокак“, верује Павловић и додаје да с обзиром на растућу финансијску моћ Кине и велику војну моћ Русије, САД немају ни војно, ни економско-финансијски капацитет да се понашају као светски полицајац.
Може ли се без долара
Међутим, америчка санкциона политика, објашњава Павловић, стоји на долару и у том смислу њихова процена није тако наивна.
„Иако се логично поставља питање зашто се светска економија не одвоји од долара, то је јако компликован и дуготрајан процес, а процена Америке да пре могу да сломе евро него што ће долар заиста изгубити своју позицију, није тако нерационална. А ако успеју да сломе евро — ево њима још 20 година могућности да долар користе као озбиљну полугу за остварење својих интереса“, констатује економиста.
Управо је долар, како примећује Боровић, заслужан што Америка купује робе са 20-30 одсто предности у односу на друге земље. Избацивање долара ипак није вероватно, јер до сада, подсећа он, ко год је покушавао да избаци долар, добио је рат — Гадафи, Садам…
По мишљењу овог економисте, неолиберални концепт економије заправо никада није стварно ни постојао, него је Запад то промовисао кад је био најјачи, првенствено Америка.
„Док је слободан проток робе и капитала за њих био повољан, онда је било све у реду. Кад су видели да Кина простом продуктивношћу и иновативношћу бере плодове неолибералне економије, а оставља без плодова екстрапрофита Америку и друге западне савезнике, Трамп је логично реаговао. Америка више не може да издржи ту причу са Кином, чији ће БДП 2020. године бити 20 одсто већи од америчког“, образлаже Боровић.
Да ли СТО има смисла
На питање да ли санкције обесмишљавају постојање Светске трговинске организације, Павловић оцењује да политика коју Америка сада води руши читав концепт, у ком је СТО имала контролну улогу да ли се поштују основни принципи у трговини. Он ипак сматра да Турска, која је поводом санкција поднела тужбу СТО против Америке, има шансе у тим поступцима, али је проблем што то јако дуго траје.
„Кад сте ви Америка, ефекти ваших процедуралних контрамера пред међународним организацијама су такви да се ради о годинама“, наводи Павловић, док Боровић закључује да је СТО само инструмент у рукама САД и ЕУ.
Кад се подвуче црта, ко ће бити највећи губитник америчких санкција „целом свету“? Павловић нема дилему: то је Немачка као земља која 40 одсто БДП-а реализује у извозу. Немачка канцеларка Ангела Меркел, сматра овај експерт, не препознаје промене. „Меркелову код нас славе као великог политичког мага и она то јесте била одређено време, али више није: она уводи Немачку у врло ризичну позицију, где зарад америчких интереса губиш економски, а онда те Американци пусте низ воду као да не постојиш“, упозорава Павловић.
Решеност Меркелове да спроведе пројекат гасовода „Северни ток 2“ он објашњава тиме да Немачка једноставно нема куд: алтернативна је или да авансно плати гас који би ишао преко Украјине, а Кијев га поткрада, или ће узимати 30 одсто скупљи нафтни гас од Америке.
