Министри финансија 19 држава еврозоне након (наравно, драматичног) састанка у Луксембургу 20. августа објавили су: „Грчка криза је вечерас и овдје завршена“! Европски комесар за економска питања Пјер Московици надахнуто је додао: „Коначно смо дошли до краја пута који је био дуг и тежак. Ово је историјски моменат“. Грчки министар финансија Еуклид Цакалотос је ускликнуо: „Ја сам срећан човјек“!
Посао политичара дозвољава извјесно претјеривање, али су овај пут баш дебело и неумјесно прекардашили. Јер није се десило ништа драматично ново и, опет нажалост, ништа посебно добро.
Истина је да је тог датума истицао трећи програм финансијске „помоћи“, који је озлоглашена Тројка (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) наметнула Грчкој прије десет година и да је још много раније одлучено да се програм не настави, већ да буде замијењен другим аранжманом.
Тај нови дужнички уговор се заснива на одлагању за десет година исплате грчког државног дуга од 96,6 милијарди евра, који доспијева 2023. године. Услов за ово одлагање је наставак строгих мјера штедње и надзирање сваке Владе која их буде примјењивала. Има Грчка још „породичног сребра“ за распродају (луке, инфраструктура, болнице, острва…). Од 2033. до 2060. године предвиђен је немогући темпо отплате кредита, јер би рате представљале 60 одсто државних прихода од пореза. Али то не брине никога, јер ће се до тада ваљда десити „нешто“ услијед чега ће кредити бити отписани. И након декада бескрајних патњи и пустошења Грчке и њених становника, те 2060. године ће ниво дуга у односу на БДП Грчке бити 230 одсто. Након прве деценије „избављења“, тај однос је био 180 одсто. На почетку кризе 2009. године дуг Грчке је износио подношљивих 120 одсто БДП-а. Сачувај те боже тако успјешних програма.
Јанус Варуфакис, бивши министар финансија у Влади Алексиса Ципраса, а сада његов аргументовани и љути опонент, закључио је: „Објективна процјена договора о грчком јавном дугу који је Еврогрупа постигла, морала би закључити да тај договор осуђује Грчку на трајно дужничко ропство“.
ЦАДТМ — Комитет за поништавање незаконитих дугова, под вођством Виљема Енгдала, чувеног антиглобалисте, коментарисао је јавно доступне податке. Од укупно триста милијарди евра датих Грчкој за санирање њених дугова 77 одсто је отишло, директно или посредно, европском финансијском сектору. Дакле, 231 милијарда за коју је речено да служи за опоравак Грчке, употребљена је да се спасу велике европске банке, француске и њемачке прије свих. Уз то, од 2016. године Тројка је, кроз владине фондове обезбиједила додатних 47 милијарди евра за докапитализацију четири грчке приватне банке. Влада је, истовремено, дозволила страним фондовима и финансијским групама (попут Полсон групе) да купе 74 одсто акција ових банака, што су оне и урадиле, потрошивши на то суму од 5,1 милијарде. Грчким инвеститорима није била дозвољена ова уносна трговина, гдје се уложена средства тренутно враћају, али као вишеструко увећана.
У годинама спровођења програма ЕУ помоћи Грчкој, њен БДП је смањен за 25 одсто. Незапосленост је на нивоу од 23,5 одсто, а међу младима износи 40 одсто. Пензије и програми социјалне помоћи смањени су за пуних 70 одсто. Преко милион Грка живи у домаћинствима гдје ниједан члан не ради или има мање од три мјесеца посла годишње. Свега петнаест одсто незапослених прима неку новчану помоћ. Прије кризе је то право користило 40 одсто људи без посла. Национална стопа сиромаштва износи 35,7 одсто. Порез на додату вриједност је увећан са 19 на 24 одсто. До 2015. године Грчку је напустило 427 хиљада углавном младих и високообразованих људи. Иронијом, запослење су нашли највише у Њемачкој, чије су банке значајно допринијеле сиромаштву које их је натјерало на емиграцију.
Спирос Сакеларопулос, професор на грчком Пантеон универзитету, објавио је чланак у којем прецизно одређује губитнике и побједнике грчке финансијске кризе. Најбоље су прошле француске, њемачке и америчке банке. Повратиле су сав уложени капитал и оствариле енормне профите. У самој Грчкој триста компанија (претежно у страном власништву) повећало је своје учешће на тржишту и имовину. Од 2014. године грчка елита од свега 565 припадника имала је лично богатство од 70 милијарди евра, што је представљало 39,5 одсто тадашњег БДП-а Грчке.
Актуелни чин грчке дужничке трагедије неће ријешити ништа за Грчку и њен народ. Али то није ни био циљ. Остварено је оно што је била намјера. Систем дужничког ропства остао је нетакнут за макар још мало времена.
Збиља, због чега је министар Еуклид Цакалотос постао срећан човјек?
