Америчко друштво се налази у кризи дубоке подијељености. Донедавно неприкосновена спољна моћ Америке претвара се у све већи број сукоба. Не само са традиционалним противницима, већ и са донедавним савезницима.
Међутим, у сјенци тих великих политичких питања одвија се права драма везана за немогућност пензионих фондова да извршавају обавезе према америчким пензионерима којих има 31 милион. Пензије се већ мјесецима исплаћују са значајним умањењем. Негдје оно износи и до 90 одсто, што практично представља њихово укидање. Стога и новински наслови, од обале до обале, објављују „крај пензија у Америци“.
Ова се тема скривала од јавности, али је силом невоље коју доноси милионима поштених и радних Американаца, морала испливати на површину. Часопис „Ролингстоун“ је назива „преваром са готово неупадљивом окрутношћу“, а „Форбс“ је види као „националну кризу без преседана по величини“. „Њујорк тајмс“ о њој пише под насловом „Финансијска темпирана бомба“. Датум када она треба да експлодира и Америку баци на кољена је 31. октобар, симболично „Ноћ вјештица“, познати амерички празник.
Пензиони фондови Америке (називају их пензионом индустријом) управљају огромном количином новца. Према процјенама „Форбса“, ради се о суми од 22,5 хиљада милијарди долара, што је износ већи од укупног БДП-а Америке. Професионални и енормно плаћени менаџери који управљају пензионим фондовима објављују планове ангажовања овог новца. На основу зараде која буде остварена, планирају се и обезбјеђују пензије за текућу годину. Поједностављено, има зараде — има пензија и обрнуто.
У Канади или Великој Британији, гдје функционише сличан систем, менаџери су објавили очекивану зараду од два одсто на годишњем нивоу. То је реално јер толики приход одбацују најсигурније хартије од вриједности, попут америчког трезора. У овим државама нема кризе исплате пензија.
Амерички менаџери су објавили да ће остварити зараду по стопи готово четири пута већој (7,6 одсто годишње) и због ризика у које су се упуштали јурећи за толиким профитом, доспјели су у губитак од 6 хиљада милијарди долара.
Губитак је збирно толики, а реално је подијељен између државних, приватних и пензионих фондова које креирају саме корпорације за своје запослене.
Калифорнија у свом пензионом фонду за државне чиновнике биљежи мањак од 153 милијарде долара. Јавни фонд за пензије у Њу Џерсију је још „успјешнији“. Његов мањак у односу на преузете обавезе је чак 235 милијарди. Државни пензиони фонд Илиноиса у стању је да испуни тек 37 одсто обавеза, усљед чега је постао прва државна финансијска институција са негативним кредитним рејтингом. У држави Кентаки пензиони фонд је у минусу 64 милијарде, Конектикату 68 милијарди, Порторику 43 милијарде и Тексасу 60 милијарди.
Прецизније, само два државна пензиона фонда у стању су да испуњавају своје обавезе. Висконсин и, наравно, Вашингтон, јер бирократија увијек и свуда прво брине о својим интересима.
Приватни пензиони фондови само у 14 случајева могу да остваре своје обавезе. Остали (њих 186) имају губитак од 382 милијарде долара. Коначно, неких 1.500 корпорацијских пензионих фондова, и то оних које се котирају на берзи, што ће рећи озбиљних компанија, исказују мањак од око 560 милијарди долара.
О свим овим чињеницама недавно је јавност обавијестио хитним (паничним) саопштењем Кејт Фицџералд, уредник највеће америчке инвестиционе издавачке куће (Мани мап прес), чији сајт има дневно око 2,7 милиона увида. Презентовао је и много више узнемирујућих података од ових који су наведени.
Наравно, неће бити никаквог спектакуларног финансијског слома за Ноћ вјештица. Пензиони фондови су сувише велики и превише важни да би било допуштено да пропадну. Они су много важнији од банака које су такође биле спасене прије десет година, када су довеле до слома свјетских финансија и узроковале кризу која још није превазиђена.
Конгресмени ће опет изгласати пакет помоћи и представити се као спасиоци нације. Нико неће примијетити да су управо они, на свим нивоима одлучивања, претходно аминовали сумануте финансијске планове извршних директора пензионих фондова и тиме их учинили неодговорним за невољу коју су створили. Будући да нису криви, јер „нико не може да контролише тржиште“, они ће задржати своје милионске бонусе. И опет, богати ће постати још богатији, а сиромашни ће још и бити срећни када буду примили пензије, ма колико оне биле умањене.
Ово није Америка за коју се ријечима залаже њен предсједник Доналд Трамп. Ово чак није ни тзв. дубока држава. Ово је бесрамна оргија разуларених пљачкаша над којима нико нема контролу.
