То је у емисији Радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ изјавио професор Филозофског факултета, историчар Љубодраг Димић.
Многи су ову седмицу окарактерисали као дане коначног расплета најтежег српског питања али Димић наглашава да је ово само једна од кључних недеља у процесу који траје 140 година.
Он сматра да Србија мора да саслуша другу страну, да каже шта има и да наоружана са пуно стрпљења чека тренутак када ће се ово питање ублажити или можда делом решити.
Са друге стране овог преговарачког процеса Србија ипак има неког ко исто тако дуго истрајава у својим захтевима… Како даље?
— Тачно је да су Албанци веома озбиљан и упоран балкански народ са озбиљном међународном подршком. Ако гледате ту вертикалу историје, видећете да су албанске елите исти проблем покушавале да наметну Хабсбуршкој монархији, властима у Италији, Немачкој, Британцима, Совјетима, да би данас покровитељ остварења њихове идеје била највећа светска сила, САД. Али то не значи да ће се питање решити онако како та елита жели. Несумњиво да иза њих стоји једна велика упорност, па ако хоћете, чак једна мудрост. Албанска пословица каже: Ако буде, добро. Ако не буде, опет добро. А друга каже: „Албанство је једина религија Албанаца. Ми се нећемо делити на оним вододелницима на којима су се делили други балкански народи у 19, 20. и 21. веку“. И још једна, која је посебно значајна данас: „Продај се, али не дозволи да будеш купљен, јер те после тога више нико неће пазарити“. Видећемо да ли је после САД као њихових заштитника на реду неки исламски чинилац, неки фактор који има претензије да на овом простору искаже своју политичку моћ и верска убеђења.
Да ли Србија може нешто да научи од Албанаца и шта?
— Србија би морала прво да буде наоружана знањем политичке елите. Ми готово да немамо историчара који зна албански језик. То говори о запуштености свести да треба упознати тај балкански народ, па онда евентуално знањем хранити оне који доносе политичке одлуке. То у 20. веку није био случај. Увек је одлука доношена тако што је пресецано преко колена, тако што су ратни исходи утицали на оно што следи. Тако се десило после Балканских ратова. Они нас упућују на размишљање да је тада решавање српског питања враћено из исламског у европски контекст, а ми се данас налазимо у једној ситуацији где може да се деси да буде обрнуто. Мислим да се овде већ дуго води политика која је малолетничка, тинејџерска, а не озбиљна, дубинска и аналитичка. Постоји сијасет опасности које морамо имати у виду, уколико размишљамо о брзом решавању. Преговарање не значи замрзнути конфликт, то значи сагледавати дубину и ширину постојећег проблема истовремено, то значи тражити најбоље могуће решење у овом тренутку.
У последње време се чешће говори да замрзнути конфликт Србији не доноси ништа. Шта ви мислите?
— Аргументи који се употребљавају у политици имају своју тежину, а ако конфликт замрзнемо, то значи да нема разговора. Замрзнути конфликт на дужи рок можда може да донесе бољу међународну политичку ситуацију али свако одрживо решење мора да буде компромис, томе нас учи историја дипломатије. Нема ништа од решавања проблема са Косовом и Албанцима пресецањем. Морамо да будемо свесни да велике силе решавају проблем тако што га остављају отвореним, да би га у наредној историјској ситуацији решили повољније по себе. Треба спознати да мали народи могу да Европи упуте неки скромни захтев да би добили још скромнији уступак — то је судбина малих. Ако не тражимо ништа, добићемо мање од онога што сада имамо. Та рачуница великих сила увек је таква да ће Горди Албион, који стоји иза свега овога, гледати само своје себичне интересе и покушаће да их реализује на најбруталнији начин.
Зато у овом тренутку Тачи тражи коначан споразум са Србијом, а нормализација за њега значи само признање Косова од стране Србије. Повукао је изјаву о размени територије…
— Он не говори о границама, о размени територија и још нечем што је можда важније, а то је да ће Косово увек остати држава у покушају уколико спроводи сегрегацију према својим грађанима. Историјско искуство говори — учините задовољне грађане и нећете имати потребу да решавате питања уз увек пристрасне намере и интересе великих сила које желе да буду присутне на овом простору.
Скупштина Косова не може већ данима да изгласа забрану да Тачи преговора у Бриселу. Да ли је сукоб са Харадинајем инсцениран?
— Чини ми се да постоји много ствари које између њих изазивају анимозитете, али не бих могао да искључим могућност поделе улога, а да је резултат такве политике — парализа. Са тим сценаријем, са чињеницом да нису испоштовани договори, са незадовољством које ће се гомилати код оних који данас кредитирају идеју о Великом Косову као Републици, сутра о Великој Албанији, несумњиво да ће тај терет који мења односе у међународним размерама свакако једног тренутка доћи на наплату. И Србија у данашњој ситуацији има два јака пријатеља у светској политици који ће се тек за много шта питати. Судећи по инвестицијама, Србија постаје једна од упоришних тачака на Дунаву, на новом Путу свиле. Све што се дешава у Македонији иде ка томе да се онемогући кинески продор у Средњу Европу, а у прилог томе иде и пријем те државе у НАТО, договор Македонаца и Албанаца, стварање егзалтираног задовољства код политичара, који у ствари у рукама немају ништа за своје народе. Људи на целом простору некадашње Југославије не живе добро и то је онај први показатељ који говори у каквом стању су државе.
Србија иде ка ЕУ али нам је Косово и даље једна од кључних препрека. Када нас видите као чланицу?
— Несумњиво је да ће тај пут бити пут од неколико деценија, а питање је шта ћемо у Европи затећи. Постоји још једна врло срећна формула — бити успешан и богат сусед Европе. Ако у Европи не може нешто, овде можда може и на тај начин се привлаче и људи, капитал, идеје.
Где је центар Европе данас за вас?
— Питање је и да ли је он у Берлину, Паризу или је он ипак негде у англосаксонском свету. Овде нисам прочитао озбиљну анализу „брегзита“ — шта значи повлачење Велике Британије из Европе, шта Британци који увек гледају дугорочно очекују у Европи за десетак година, да ли се они плаше од исламизације, од чега покушавају да се дистанцирају тако да и даље имају економски интерес, али да не деле судбину тог, како каже један озбиљан западни историчар, мрачног континента, јер сва она политичка кретања у Немачкој показују да десница већ почиње свој марш. Притом, Европа која је заснована или је требало да буде заснована на постулатима антифашизма, толерише фашистичко понашање и идеје. Европа затвара очи пред оним што се дешава у балтичким републикама и пред Хрватима и хрватском државом која добија елементе ретроградне фашистичке идеологије. То има своју цену. Наслеђе које се оставља Европи делом је континентално, а делом је условљено и британским колонијалним наслеђем, постколонијализмом.
Сад су оптужени и за аферу прислушкивања у Босни и Херцеговини….
— Британија је на Балкану у 21. веку увек била присутна преко шпијунских мрежа, али се за даље од тога није питала. Први пут је војно постала присутна овде са бомбардовањем Србије и Југославије. Овде су велике силе перманентно присутне у целом веку. Турска је обновила своје империјалне амбиције које иду ка Бечу. Италија је била зла коб Југославије и увек сањала да направи продор до Подунавља милом или силом. Она ће се потрудити да преко Албаније држи овај унутрашњи балкански простор под посебним кљештима и тражиће на том простору оне који су савезници. То неће бити Хрвати због приморја, али ће то бити Албанци поред њихове могућности да унутрашње буду присутни у том меком трбуху Балкана. Исто важи и за Немачку и Русију. Русија се увек на Балкану доказивала као велика сила. Увек када је била потиснута са Балкана, то је био знак да се налази на коленима. Када почне да се враћа, то је знак да она има могућност и капацитете да води светску политику.
Колико ће Србија имати снаге да се одупре великим силама са Запада и захтевима „или-или"?
— „Или-или“ није добро употребљавати у политици, јер то значи искључивост. Србија мора да буде свесна да је последњи рат изгубила. Морамо да се суочимо да је 21. век почео готово за све европске народе, али не и за Србе. Стојимо на раскрсници и не знамо куда да кренемо. Ми смо народ јединаца и пензионера, не знамо где су наше границе. Сва истраживања која су обављали историчари, читајући резултате рада наших демографа, показују да су у 20. веку резултати „беле куге“ једнаки ратним губицима у Првом и Другом светском рату. Питање је да ли мале државе и могу да уложе више, али ако понуде добар живот, онда ће људи остајати и рађаће се деца. О томе озбиљно мора да размишља власт али и опозиција која се бави тривијалним стварима. Историчар није социјални прогностичар. Ми можемо пратећи неке процесе и разумевајући неке догађаје којима ти процеси дају смисао, евентуално да назремо где је неки исход тог процеса, али социјална прогностика је ризична.
