Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић током интервјуа за РТЦГ казао је да „Српска православна црква остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори и да остаје ударна песница онога што желе идеолози ’велике Србије‘ и империјалне Русије на Балкану“, те да стога „мора остати предмет пажње државне политике Црне Горе у наредном периоду“.
Министар спољних послова Црне Горе Срђан Дармановић сјутрадан након Ђукановићевог интервјуа боравио је у званичној посјети Риму, прецизније, Ватикану.
Осим састанка са представницима Свете столице, Дармановић је у име Владе Црне Горе са предсједником Заједнице „Свети Еђидио“ Марком Импаљацом потписао споразум о сарадњи.
У Информацији коју је усвојила Влада Црне Горе, стоји да Заједница „Свети Еђидио“ незванично представља „дипломатију из сјенке Ватикана".
Сама Заједница, према поменутом документу, Црну Гору види као земљу која има „важну позицију на Балкану, али и на Медитерану“, а како се истиче, у свим разговорима са црногорским званичницима представници Заједнице истакли су уважавање Црне Горе као државе која несумњиво треба да емитује екуменске поруке.
Влада Црне Горе истовремено не крије да су односи са Заједницом „већ дуже вријеме веома блиски“, а воде се и разговори о формирању „међународног омладинског екуменског центра у Прчњу“.
Док се сарадња са Светом столицом паралелно успјешно одвија на више нивоа, црногорске власти Српску православну цркву третирају као главног непријатеља и пријетњу по државност Црне Горе.
За историчара проф. др Александра Стаматовића чињеница да је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић као главног носиоца великосрпског концепта у Црној Гори означио Српску православну цркву није нимало зачуђујућа. Штавише, он сматра да она „представља реалан приказ и оцјену положаја српског народа у Црној Гори“, чији су лидери у највећој мјери под контролом службе безбједности црногорског режима, па сада Митрополија црногорско-приморска остаје као једини стуб српског идентитета који није под контролом тајне полиције.
„Очигледно је да је већина лидера актуелних српских странака који су се појавили у претходне готово двије деценије, непосредно или посредно пројектована од службе безбједности црногорског режима. Исти случај је и са неколико културних организација које се у последње вријеме појављују као тобожњи заштитници српског културног идентитета у Црној Гори. Са њима је српски народ изгубио све: језик, тробојку, химну, школске програме и коначно оно најважније — заједничку државу са Србијом. Црна Гора је признала квази државу Косово и ушла у НАТО, и све то поред тих лидера странака и културних институција.“
„Разбивши и дезоријентишући српски политички корпус у Црној Гори, Ђукановићевом режиму је остало још само да се обрачуна са Српском црквом, тј. Митрополијом црногорско-приморском као централном епархијом СПЦ у Црној Гори, и последњим бастионом српског идентитета који није под контролом режима и његове службе безбједности“, каже Стаматовић за Спутњик.
Посматрајући ствари са извјесне временске дистанце, овај историчар сматра да се данас након протека двије деценије може успоставити правилна историјска анализа и закључак, а то је „да је фамозни сукоб Мило–Момир из 1997. године био далеко више од једног обичног политичког сукоба“.
„То је био почетак далекосежног заокрета Црне Горе и почетак отклона од њеног миленијумског идентитета као словенског, српског и источноправославног“, образлаже Стаматовић.
„Црна Гора је већ одавно, уосталом као и Украјина, означена од Ватикана као ’тера мисионис‘, тј. земља мисије и преобраћања од православља ка католичанству, па и посјету министра спољних послова Црне Горе Срђана Дармановића Ватикану, и потписивање споразума са Заједницом ’Свети Еђидио‘, треба тумачити само као корак више у разарању поменутог идентитета и преобраћања Црне Горе у несловенску и католичку државу.“
Стаматовић додаје да је и „у пракси свакодневног живота у Црној Гори на сцени општа латинизација, чак са елементима кроатизације“, док је крајњи наум у који спада и беспоштедни обрачун са СПЦ да се балканска обала Јадрана коначно очисти од српског фактора.
„Фундаментални циљ је, после ликвидације српског православног и словенског идентитета на сјевероистоку Јадрана, у Хрватској, ликвидација и последње оазе тог идентитета у Црној Гори, а он се, како сам то већ рекао, још једино види у постојању Митрополије црногорско-приморске. Тиме би православно словенство било одбачено у балканске гудуре и залеђине, ка Панонији, гдје би у наредни вијек до вијек и по такође било ликвидирано најприје у Републици Српској, а онда у Србији.“
„Ја лично сам и даље скептик и поред управо јавно објављеног мишљења Венецијанске комисије од прије три године у вези са положајем вјерских заједница у Црној Гори које је црногорски режим крио. Мислим да се режим на то мишљење неће освртати сада када је пред вратима ликвидације Митрополије црногорско-приморске преко поменутог закона, јер овај фамозни пропис је далеко више од само једног простог вјерског закона. Стога, посјету министра Дармановића Ватикану тумачим и као тражење подршке режиму управо на том мјесту за доношење овог закона, према којом би Ватикан са својим угледом и моћи, који су неспорни, неутралисао мишљење Венецијанске комисије“, упозорава Стаматовић.
