Чворовић подсећа да су све православне помесне цркве једнаке међу собом, а да је из историјских разлога васељенски патријарх први међу једнакима по части, али не и по власти.
Аутокефалност може да дâ, како истиче Чворовић, само црква мајка, а то је у овом случају Руска православна црква.
„Други канон Другог васељенског сабора, који је и данас општеобавезујући за све православне помесне цркве, па и за Цариградску патријаршију, јасно забрањује носиоцима власти у другим помесним црквама да се мешају у послове унутар канонских територија и канонски граница друге помесне цркве, јер како тамо стоји, тиме се ’ствара мрзовоља и свађа‘ између православних цркава. Садашњи случај показује колико су свети оци Другог васељенског сабора гледали далеко — нарушавање јасних канонских граница између помесних цркава, што у овом случају ради цариградски патријарх Вартоломеј, заиста уноси раздор у светском православљу“, упозорава Чворовић у емисији „Спутњик интервју“.
Према мишљењу историчара Александра Раковића, мотиви васељенског патријарха у овом случају могу се објаснити само политичким разлозима, иза којих стоје Американци.
„Познато ми је из мог искуства, када сам радио у Влади Србије и СР Југославије да су се они уплитали у наша црквена питања, рецимо македонско. Усмеравали су читав процес тако да не одговара ни Србима, ни Македонцима, него да стално буде конфликтна ситуација да се проблем никад не реши. То је по свему судећи случај и у Украјини. Догађаји још нису довољно јасни, али ако саберемо један и један можемо да закључимо да су Американци ту уплели прсте у том смислу да питање реше у корист Кијева, а да је васељенски патријарх особа за тај посао, јер је он на неки начин у обавези према америчком председнику, јер да нема Америке питање је како би се Турци односи према њему“, наводи Раковић и каже да је у кабинету васељенског патријарха видео да на зиду држи слику америчког председника.
Вартоломеј је зато, сматра Раковић, пристао да игра на карту поделе у Украјини, која би била врло болна по тамошњи народ, а чиме би био измакнут још један ослонац старог идентитета народа у тој земљи, па не би било неправилно рећи да се Цариградска патријаршија заправо укључила у хибридни рат против Русије.
С друге стране, Раковић истиче да се лично уверио да је васељенски патријарх наклоњен Србима. Он подсећа да је Вартоломеј био у Јасеновцу и тамо говорио у корист српског питања у Хрватској и о затварању полемика о томе да ли Степинац треба да буде канонизован, где је био изричито против тога.
„Међутим, ми не можемо да останемо потпуно пасивни у овом сукобу две велике цркве какве су Московска и Цариградска патријаршија, јер ће се он, уколико дође до раскола, одразити на читаву православну цркву“, сматра историчар, напомињући да до раскола још није дошло.
На питање да ли би раскол између те две патријаршије изазвао ланчану реакцију и што се тиче Српске православне цркве, која има проблеме у Македонији и Црној Гори, Раковић оцењује да је за васељенског патријарха питање Македонске цркве није лако решиво, јер се тиче и Грка.
„Грчке цркве су све од реда против тога да Македонска црква постане аутокефална и неће прихватити ни варијанту да се зове Скопска црква. Васељенски патријарх то зна, јер би ушао у несугласице са другим грчким архиепископима и митрополитима. Када је реч о питању Црногорца Мираша Дедеића, њега је рашчинио управо патријарх Вартоломеј, јер је Дедеић био клирик управо Васељенске патријаршије“, подсећа наш саговорник.
Канонски поредак православних цркава је, истиче Раковић, немилосрдан. Ту се зна ред и тог реда се треба држати како би се избегле ситуације које доводе до раскола. Ако би до њега дошло, СПЦ која се налази негде у средини, јер је и словенска и медитеранска по свом идентитету, мора да игра улогу неког медијатора, каже Раковић, који је уверен да, шта год да се догоди, неће доћи до прекида литургијског јединства Српске цркве ни са Цариградском, ни са Московском патријаршијом.
„Српска црква ће бити ту негде између, као што је била на Критском сабору 2016. године, и неће до краја заузимати једну страну. То може да буде и незгодно — тај може да постане и дежурни кривац и једној и другој страни. То је незгодна позиција, као што је и одлазак на Крит био врло незгодан због тога што Руси то готово да дан-данас нису опростили Српској цркви. Ако сад дође до сличне ситуације, то може бити несрећна ситуација и сад треба вагати“, саветује историчар.
За др Зорана Чворовића нема сумње да постоји паралела између Црне Горе и Украјине.
„Као што црногорске власти теже да направе нови црногорски идентитет који је антисрпски, а њега нема без аутокефалне црногорске цркве, тако и украјинске власти покушавају да направе нови украјински идентитет као руски, а ни њега нема без аутокефалне проукрајинске цркве. Кијевске власти ће се свим средствима трудити да издејствују ту аутокефалност и да на терену пруже заштиту расколницима и подршку онима који отимају имовину и храмове Московске патријаршије“, песимистички Чворовић прогнозира и подсећа да је Руској цркви већ отето на десетине храмова и да су украјинске власти све то мирно гледале.
„Страхујем да у црквеном питању, ако јасно као СПЦ и српски народ не станемо уз канонски поредак светског православља у питању тренутног сукоба између Московске и Цариградске патријаршије, ако ту не заузмемо јасну канонску позицију, а она по мени не може да буде неутрална, него мора да буде јасна подршка на страни Москве, онда ће се нама догодити оно о чему тренутно ни најпесимистичнији аналитичари не могу да процене, и у Црној Гори, и на Косову и Метохији, и у Македонији. Плашим се да неутрална позиција не само да би значила, као 1948. године, потпуну издају Русије на Балкану, већ и издају канонског поретка, а тиме отварамо шансу за развој догађаја на нашем унутрашњем црквеном простору који ће за нас бити крајње трагичан“, упозорава Чворовић.
Раковић, с друге стране, каже да не би волео да СПЦ прекине литургијско општење са Цариградском патријаршијом и сматра да има решења и да треба и може да се разговара.
Кад је реч о Црној Гори, према његовом мишљењу, ситуација може да се заоштри на кијевски начин само ако се пронађе неки епископ из Црне Горе који је део канонске јерархије. Што се тиче косовске цркве, коју све чешће помињу приштински Албанци, Раковић пита ко би био на челу те цркве.
„У нашој јерархији тренутно не видим некога ко би могао да буде на челу те такозване косовске цркве, ако би до тога дошло. Тај амбијент је српски и православни по својој суштини и ту нема никакве сумње. Нисам до краја песимиста. Мислим да има шансе да из ове ситуације изађемо чак и јачи, али кад се велики туку, онда мали морају да воде рачуна“, закључује Александар Раковић.