Ким и Мун састали су се ове године већ два пута, у априлу па у мају, а овонедељни сусрет лидера двеју Кореја, трећи овогодишњи, био је укупно тек пети од рата који је заустављен примирјем 1953. године.
У заједничкој декларацији Ким и Мун су се договорили о конкретним корацима ка даљој демилитаризацији линије раздвајања, о продубљивању сарадње у цивилној и хуманитарној сфери, али и о даљој денуклеаризацији полуострва — под условом да и Сједињене Америчке Државе, како је наведено, „предузму реципрочне кораке“. И ту сад лежи главна замка, јер САД траже да најпре дође до денуклеаризације пре него што се Вашингтон обавеже на било какве реципрочне кораке.
Хоће ли Ким Џонг Ун попустити пред овим захтевом или пак Северна Кореја и САД морају да се „нађу на пола пута“, како је саопштило кинеско Министарство спољних послова? Најзад, ко добија, а ко губи успостављањем трајног мира на Корејском полуострву?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
„Процес помирења убрзан је захваљујући двојици лидера“, коментарише Зоран Миливојевић чињеницу да су се лидери Северне и Јужне Кореје састали већ трећи пут током ове године, и нарочито истиче улогу Јужне Кореје, „која би заправо била прва жртва да су остварене претње напада САД на Северну Кореју“.
„Еуфорија је велика и на једној и на другој страни“, каже Борислав Коркоделовић, указујући на нарочити значај Кимове најаве да ће посетити Сеул у скоријој будућности, „што би била прва посета севернокорејског лидера још од поделе“.
Но, скреће пажњу Коркоделовић, одушевљење није и сасвим једногласно: „Чују се и критички тонови, поготово из конзервативних кругова у Јужној Кореји повезаних са Сједињеним Америчким Државама који умногоме контролишу тамошње медије, и који инсистирају на томе да Ким Џонг Уну не треба веровати, те да он није начинио никакве стварне уступке, јер се одрекао само онога што му је постало непотребно док је истовремено задржао свој нуклеарни арсенал“.
Без обзира на ове примедбе, додаје Спутњиков саговорник, Мунова подршка у Јужној Кореји је после самита са око 49 одсто скочила на преко 70 одсто.
На крилима ових успеха, јужнокорејски председник изјавио је да његов севернокорејски партнер прижељкује заједничку мировну декларацију са САД којом ће бити замењен споразум о примирју, а „Кимов концепт декларације о миру истовремено је и мој“, казао је Мун.
Овак искорак ка миру „Њујорк тајмс“ коментарише с уочљивим негодовањем: „Овај позив могао би Трампову администрацију да доведе у нарочито неугодну позицију“.
Зоран Миливојевић објашњава овај, наизглед парадоксалан став: „Иако је, својим сусретом с Кимом, Доналд Трамп повукао први потез, даљим самосталним сусретима лидери двеју Кореја дошли су у прилику да сами решавају своју судбину, чиме су Американци изгубили могућност диктирања темпа. Договорима лидера Јужне и Северне Кореје Американцима су, практично, везане руке, при чему је Јужна Кореја за САД геостратешки изузетно битна, а они ту сада губе могућност да управљају кризом у складу са својим потребама. Отуда је и потпуно јасно да су сви отпори договору Сеула и Пјонгјанга инспирисани из Вашингтона.“
„Американци су зато и покушали да омету овај, трећи самит лидера двеју Кореја, наводећи да им се не допадају најављени кораци у приближавању Сеула и Пјонгјанга“, потврђује Борислав Коркоделовић.
„Њујорк тајмс“ указује и на забринутост америчких и јужнокорејских експерата да би постизање мировног споразума довело до захтева за повлачење 28 и по хиљада америчких војника из Јужне Кореје.
„Мун у овом тренутку инсистира да се до краја године дође до документа о формалном завршетку рата, што би затим довело до почетка преговора који треба да доведу до денуклеаризације и закључења споразума о миру. Редослед потеза је такав да Мун сада још не говори о повлачењу америчке војске из Јужне Кореје, а са тиме се наводно у овом тренутку слажу и Северна Кореја и Кина,“ наводи Коркоделовић, док Зоран Миливојевић указује на то да, „ако не постоји casus belli, ако процеси наставе да иду у овом мирољубивом смеру, та војска постаје сама себи терет. И то је нешто што јако иритира америчке стратеге“.
Из Вашингтона стижу противречне поруке. Док се, с једне стране, оптимистично најављује нови самит Доналда Трампа и Ким Џонг Уна, Хедер Нојерт, портпаролка америчког Стејт департмента, непопустљиво поручује: „Пре било чега другог, мора да дође до денуклеаризације“.
С тим у вези, коментаришући даљи развој догађаја на Корејском полуострву, кинеска новинска агенција „Синхуа“ наводи: „Следећа фаза могла би да буде изазовнија, зато што захтева да све заинтересоване стране, а нарочито Сједињене Државе, испоштују своје обавезе… Ако САД наставе са својим приступом максималног притиска на Северну Кореју у циљу денуклеаризације, мало је вероватно да ће Пјонгјанг наставити у смеру који Вашингтон прижељкује“.
Без обзира на непопустљиве поруке и политику максималног притиска, међутим, „Америка више нема могућности да повуче потез који ће је вратити у ситуацију да условљава развој догађаја и темпо и садржај дијалога“, уверен је Зоран Миливојевић, који указује на значај најављеног железничког повезивања Јужне и Северне Кореје — коме се Американци противе, подсетиће Борислав Коркоделовић — а „који би Сеулу омогућио да копненим путем изађе у Азију, што ће имати огромне геостратешке и геополитичке последице јер Јужна Кореја више неће бити изолована морем са три стране и Северном Корејом с четврте, док Америци управо такво стање одговара“.
