Уз помоћ телескопа на хавајској Мауна Каји и опсерваторије Кек, где се налази уређај за који Американци тврде да је најосетљивији инфрацрвени телескоп на свету, пронађени су докази да у Великој црвеној пеги, Јупитеровој олуји, има трагова воде, преноси Б 92.
Томе је, наравно, допринела и сонда Јуно која може да се спусти у Јупитерове облаке дубље од било којег тела које је до данас човек послао до највеће планете Сунчевог система. Ако знамо да је Јупитер пребогат водоником, а сада је откривен и кисеоник, то би значило да на планети постоје састојци за воду.
Оно што је за сада немогуће знати је колико би те воде на Јупитеру могло да буде. Гордон Бјоракер из НАСА каже да се месеци који орбитирају око Јупитера састоје углавном од воде, па је логично претпоставити да је „наводњена“ цела његова околина.
Они мало храбрији научници попут Мета Адамковикса, професора физике и астрономије на Универзитету Клемонс у Јужној Каролини, тврде да то може да значи да на Јупитеру има живота.
Јупитер је гасовит див који је више него двоструко тежи од свих других планета Сунчевог система заједно. Иако је 99 одсто Јупитерове атмосфере састављено од водоника и хелијума, чак и вода само у траговима на овако масивном небеском телу значила би да је тамо има неколико пута више него на Земљи. Немогуће је стога искључити да се на Јупитеру могао развити неки облик живота, па барем и микроскопски.
„Тамо где потенцијално има текуће воде не може да се искључи могућност живота“, рекао је Адамковикс, упозоравајући на то да смо ипак још јако далеко од евентуалног проналажења живота на највећој планети нашег система.
Молекули гасова су тешко срастали, па се због тога Јупитер спорије развијао. На њега не може да се примени популарна теорија о стварању планета које је трајало четири и по милијарде година старог Сунчевог система, тврде научници.
Јупитер није настао од облака гасова и прашине који су орбитирали око младог Сунца, сударали се и срастали, па су настајале планете. Не, било је то нешто компликованије. Мања свемирска тела Јупитеру су давала масу, док су му већа давала енергију, а не масу.
Првих милион година Јупитер је снажно растао, срастајући и с најмањим телима с којима се сударао, те тако брзо стигао до масе 20 пута веће од Земљине. Следећих два милиона година с њим су се сударала и већа тела, за шта је требала већа енергија, па се отпуштало више топлоте, чиме је Јупитерово стварање било успорено. Када је напунио три милиона година, имао је 50 пута већу масу од Земљине, али уз знатно спорији темпо раста.
Ипак, информације које је сонда прикупила говоре о томе да се два поља радикално разликују, јер испоставило се да планета има два јужна пола, један на очекиваном месту, а други близу свог екватора. Тај други јужни пол добио је име „Велика плава пега“, што, наравно, нема никакве везе с Великом црвеном пегом.
То сазнање могло би да значи да се нешто неочекивано догађа дубоко у Јупитеровој унутрашњости. Када већ говоримо о Великој црвеној пеги, Јуно је успео да сними и смеђу овалну олују.
Редак снимак показује комплексне атмосферске процесе који се догађају на Јупитеру. Реч је о великим циклонима које се формирају најчешће у Северном екваторијалном појасу, а ређе у Јужном. Сада је Јуно снимио олују у Јужном појасу. Очигледно је да треба жељно да ишчекујемо нови пролаз сонде Јуно поред највеће планете Сунчевог система.
