Доласком Ју-Ту на тло Европе, главни циркусант, певач Боно Вокс (у преводу са латинског — добар глас) током наступа је почео да шаље политичке поруке, овог пута не хуманитарног — „помозимо Африци“ или „нахранимо гладне“ — карактера. За промену, рок звезда (у позним педесетим), попут млађаног бунтовника, „ударила“ је по европским политичарима.
Међутим, проблем са „бунтовним порукама“ ирског хуманисте са сертификатом је што, народски речено, не туче змију у главу, већ што удара „лаке мете“, десничарске, антимигрантске партије и лидере чија популарност из дана у дан расте на Старом континенту.
Ма шта ко мислио о расту популарности „екстремне деснице“ у Европи, напади Бона Вокса, који се на бини појављује огрнут заставом ЕУ са све звездицама, уз хвалоспеве Меркеловој (сећате ли се хита „Данке Дојчланд“) код сваког иоле свесног политичког бића морају побудити симпатије за ликове, странке и покрете које фронтмен Ју-Ту „поздравља“ нацистичким поздравом.
Несумњиво, Ју-Ту, а посебно Боно, одавно нису рокенрол бенд већ маркетиншки продукт, а „Добар глас“ на прагу седме деценије зна како да дигне прашину, самим тим и поспеши продају и тако увећа свој банковни салдо, који је одавно прешао милијарду долара.
И ту ништа није спорно. Спорно је што овај, давно проваљени „хуманитарни“ шарлатан, још увек себе доживљава као неку „савест човечанства“.
Летимичан преглед каријере, нажалост, најпознатијег рокера из Ирске, показује о каквом човеку је реч.
Свака част Нелсону Мандели, Дмитрију Медведеву и папи Фрањи, који су природом посла морали да се „друже“ са Боном, али остатак екипе с којом воли да се слика и ћаска иза затворених врата више се може подичити ратничким походима него миротворством. Клинтон, Блер, Буш Млађи, Олбрајтова само су неки од Бонових пријатеља иза чијих су „хуманитарних интервенција“ остали пустош, смрт, глад, милиони унесрећених…
А Боно Вокс је, све под плаштом борбе против сиромаштва и спасавања унесрећене деце у Африци, а „природом посла“ хуманитарца, постао радо виђен гост лидера најразвијенијих западних земаља. Лепо њему, лепо њима — по принципу, заједно смо хумани, публицитет загарантован.
И џаба бројне награде за „хуманитарни рад“, џаба три пута номинација за Нобелову награду за мир, лицемерје Бона Вокса одавно је проваљено. О кaквом човеку је реч, најбоље су приказали творци сатиричног цртаћа „Саут Парк“ у епизоди награђеној Греми наградом.
Нису само сатиричари „провалили“ лажни хуманизам Бона Вокса. Амерички писац Пол Теро, који је волонтирао у Африци, оптужио је Бона и сличне да су митомани који уназађују Африку, а многи су филантропију његовог типа описивали као нарцисоидну.
Новинари Ричард Томлинсон и Фергал О′Брајен упозорили су да је Боно 2006. приказао турнеју „Вертиго“ као хуманитарну, али је продаја улазница донела 389 милиона долара бруто, а бенд је већину зараде задржао преко фирми регистрованих у Ирској, користећи тамошње ниске пореске стопе. Примера утаје новца, наводно намењеног за хуманитарне сврхе, небројено је много.
Човек који даје себи за право да држи моралне лекције не само лидерима већ и обичним људима да не чине довољно за Африку, готово да ни делић личног богатства није уделио сиромашним Африканцима, док у (маркетиншке) посете избегличким камповима долази приватним, луксузним авионом.
Спорнији од хуманитарног „рада“ је Бонов политички ангажман. Док су великани рокенрола пре његове ере, попут Џона Ленона или Џоа Страмера увек били на страни „Трећег света“ против (америчке) империје, од Вијетнама преко Никарагве, „Добар глас“ је увек знао да изабере „политички коректну“ страну у ратовима.
На овим просторима, прославио се страсним пољупцем са босанским/бошњачким ратним министром спољних послова Мухамедом Шаћирбејом, иначе главним Изетбеговићевим лобистом у САД.
„Алија Изетбеговић је фин и добар човек. Импресиониран сам његовом визијом, хуманошћу и опуштеношћу“, изјавио је својевремено награђивани „хуманитарац“ и „миротворац“, пореклом из Ирске.
И касније је знао да се определи, па је тако, све позивајући се на мир, „ципеларио“ и Садама Хусеина и Муамера Гадафија и све на које ја америчка администрација примењивала „хуманитарне интервенције“. Као и хуманитарни рад, и Бонова борба за мир је била таква да после ње није остајао ни камен на камену.
Међутим, најава промене глобалног система моћи победом Доналда Трампа није му лако пала. Боно је Трампа још пре него што је изабран за председника назвао „најгором ствари која би се могла десити Сједињеним Државама“.
„Не можете да имате старца који фарба косу и мисли да је кул“, рекао је тада Боно, у позним педесетим годинама, са видно (лоше) офарбаном косом.
Друштвени ангажман певача Ју-Ту у најкраћем би се могао описати синтагмом „антифашизам је последње уточиште фашиста“.
Као и у секундарним активностима Пола Дејвида Хјусона (право име Бона Вокса) и у основном, музици, могло би се рећи да су Ју-Ту више маркетиншки, него рокенрол великани. Глобални успех Бона и дружине рок новинари су давно објаснили реченицом да су били једини новоталасни/постпанк бенд који није био гадљив на паре, и зато су се продали.
А дуго трајање у врху објашњено је чињеницом да им већ деценијама плоче продуцира тандем Брајен Ино — Данијел Леноа, генији који су у стању да од просечних бендова направе светске великане. Поменимо да је, осим Ју-Ту, продукт кухиње овог славног двојца и „Колдплеј“.
Да не причамо о плагирању „Хепи мандејс“ и „Стоун роузиз“, уз знатно бољу продукцију тандема Леноа—Ино која је, уз јаку маркетиншку кампању, лансирала Ју-Ту у сам врх…
Кад се подвуче црта, Боно и дружина су симбол савршеног лицемерја и у музици, и у политици, и у хуманитарном раду. Лицемерја које су одлично наплатили.
