Сразмјерно утицају Црне Горе, то је чињено кроз више модалитета, почев од тога да је Подгорица предсједавала овогодишњом Америчко-јадранском повељом (А5), форматом под покровитељством Вашингтона креираним како би се убрзало усисавање свих држава Западног Балкана у НАТО. Уследио је домаћи задатак, да Црна Гора буде наруку Скопљу у свим детаљима који могу припомоћи том задатку, и у финалу необично снажно јавно залагање за усвајање Преспанског споразума (Заев—Ципрас) којим би се Македонија зарад свијетле евроатлантске перспективе одрекла сопственог имена.
Не случајно, прва честитка за споразум Заеву је са Западног Балкана стигла управо из Подгорице. Угледајући се на западне званичнике и центре моћи, црногорска Влада такође није примијетила да је референдум у Македонији пропао:
„Поздрављамо чињеницу да је на консултативном референдуму већина изашлих гласала ’за‘. Вјерујемо да ће Собрање искористити историјску шансу за одлучан напредак ка будућности“, објавила је Влада Црне Горе на свом налогу на Твитеру.
О чињеници да Влада у Подгорици референдум у Македонији сматра „консултативним“, иако македонски Устав не познаје такву одредбу, као и позив да се сада у парламенту по угледу на црногорски сценарио насилног приступања НАТО-у заврши започети посао, говори макар неколико ствари.
Прво, да атлантистичке елите на Балкану, што примјери Црне Горе и Македоније несумњиво потврђују, глас већине народа у најбољем случају могу сматрати само „консултативним“, али никако и обавезним. И друго, да су зарад повјерених задатака од стране центара моћи које су их довеле или одржавају на власти, локални атлантисти спремни да погазе све принципе тзв. западне демократије, о којој тако радо и често говоре.
Актуелном премијеру Македоније Зорану Заеву не пада на памет да поднесе оставку након што је већина Македонаца рекла „не“ спровођењу кључног пројекта његове политике, док га власти у Подгорици (попут њихових западних ментора) истовремено подстрекују да се много не обазире, већ да само доврши то што је започео.
Ипак, Заев је у читавој ствари направио почетнички грешку у корацима, коју је лако могао избјећи: да је макар једном упитао за мишљење званичнике у Црној Гори, засигурно би одмах одбацио као сулуду сваку примисао организовања било каквог референдума.
Битан детаљ који много тога објашњава у случају Македоније, Црне Горе али и функционисања глобалног политичког поретка у цјелини, свакако се одсликава у званичним спољнополитичким стратегијама Скопља и Подгорице, којима су основна два спољнополитичка стуба НАТО и ЕУ. Осим чињенице да оба имају сједиште у Бриселу, ни Македонија ни Црна Гора за главне партнере немају конкретне државе, већ наднационалне организације којима управља гломазан бирократски апарат сачињен од чиновника са свих меридијана.
Када се тај огроман апарат бриселске бирократије повеже за локалним политичким елитама, добија се један интернационални савез елита, у којем је глас народа, благо речено, сувишан. Отуда ни сваки референдум као облик изворне демократије не може бити популаран, што је главни повод за све веће незадовољство међу широким народним масама.
Аналитичар Стефан Ђукић сматра да политичка елита, како домаћа, тако и она међународна, а поготово она која се крије иза ЕУ и НАТО-а, константно понижава бираче, и то на више начина.
„Некад им ускраћује могућност да се изјасне о неком суштинском питању, говорећи како је народ недовољно информисан да се одреди, те да је на његовим представницима да ту одлуку донесу, за шта је одличан примјер питање НАТО-а у Црној Гори. Некад им дозволи референдум али игнорише његове одлуке, наводећи да је само било у питању консултовање грађана, попут споразума о штедњи у Грчкој, европског Устава у Француској, или референдума у Македонији, док некада једноставно саопштено да мора поново да се гласа све док се не изгласа ’исправно‘ као у случају Лисабонског споразума у Ирској“, каже Ђукић за Спутњик.
Он ипак додаје да „патернализам којим често неизабране бирократе упитних квалитета намећу своје одлуке, као и одлуке разних тинк-тенкова, корпорација, богаташа и војноиндустријског комплекса, бирачи само наизглед трпе“, те да је само питање времена када ће рачун незадовољног народа, како широм планете тако и у нашем региону, доћи на наплату.
