Међутим, Грци то не виде као затворено питање. Штавише, процењују да укупно немачко дуговање износи 279 милијарди евра, што је нешто више од тога колико је Атина добила за последњих осам година у оквиру европских програма економске помоћи.
Чак је и Ципрас током последње посете острву Крит, где су Немци 1941. године стрељали 180 људи, рекао да је „историјска обавеза“ немачких власти да исплати Грчкој ту надокнаду. „Сматрамо да су захтеви Грчке правно основани и могу бити предмет парнице“, истакао је тада он.
Ако овај случај и дође до суда, Грчка има неколико кечева у рукаву. Наиме, након рата Грчка је репарацију добила само од Рима и Софије, а Немци не само што нису платили ни 115 милиона тадашњих марака жртвама окупације, већ нису вратили ни оно што су нацисти украли из грчке Централне банке – данашњи еквивалент тој суми је 10 милијарди евра.
Иначе, суму коју Атина тражи од Немачке је за 41 милијарду евра већа него што је укупни спољни дуг Грчке, стога би тамошње власти могле да предузму и нешто амбициозније мере – да услове Брисел тиме што ће одбити да плаћају дуговања све док Берлин не надомести своја.
Проректор Финансијског универзитета при Влади Русије Алексеј Зубец сматра да је читав свет већ једном прошао причу са репарацијама – када се завршио Први светски рат Немачку су оптеретили огромним репарацијама. Имајући у виду штету коју је нанела, Немачка је требало да исплати заиста огромне суме САД, Великој Британији и Француској.
Управо је то и био један од разлога због чега је Немачка тада практично банкротирала и није више могла да исплаћује своје обавезе, што је потом резултирало да на власт дође Хитлер, а осиромашено друштво је у таквом очају прихватило нацисте.
„Ту тешку и горку лекцију сви су добро научили и зато Немачка није морала да плати никакве репарације након Другог светског рата. Тачније, било је одређених реквизиција бродова војне флоте, цивилне флоте. Рецимо, Совјетски Савез је преузео много индустријске опреме и постројења из Немачке, али озбиљних исплата није било. Управо је то Немачкој омогућило да постане богата и либерална држава“, тврди он.
Ако би се сад одједном поново покренуло ово питање, објашњава Зубец, то би послужило као подстицај свим оним националистички, ревизионистички и реваншистички оријентисаним политичарима. Стога, како оцењује, нико то ни неће учинити, јер је јасно какве би могле бити последице. А имајући у виду то што Грчка није међу државама које су објективно много страдале, те да има оних које су много више страдале, онда би, ако би сада дошло до репарација, Немачка практично морала да дâ све што има.
Треба имати у виду, наглашава Зубец, и да се рат доста давно завршио, пре готово осам деценија, самим тим је потраживања требало тада објавити како би репарације имале смисла – данас је мало оних који су током рата и у послератном периоду били живи, тако да то мало преосталих људи би можда могло да покрене колективни захтев, али када се ради о томе да Грчка на државном нивоу тражи некакве репарације од Немачке, то делује неозбиљно.
Ако се још то стави у раван укупног грчког дуга, Зубец оцењује и да је главни кривац за за економску кризу у тој земљи – тамошње руководство, али и грчки народ који је гласао за те политичаре који су државу довели на ивицу банкротства.
„То што сада покушавају да траже репарацију од Немаца је смешно, јер је јасно да Берлин ништа неће платити. Грчка жели да добије ону суму која је отприлике једнака њеном државном дугу. Другим речима, Грчка би желела да Немачка отпише њена дуговања. Мислим да су ови захтеви смешни и да од тога ништа неће бити“, истиче он.
Ако већ из те перспективе гледамо на овај проблем, додаје Зубец, Русија, која је далеко више страдала од Грчке, од Немачке би требало да очекује стотине милијарди долара или чак билионе и то за све оне страхоте које су учинили Русији и њеном становништву. „Русија уопште не помиње таква потраживања и мислим да је то разумно“, закључује он.
