Извештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, један је од оних који је вешто затурен по фиокама УН и тек је недавно лоциран. Тако се у то време радило са свим документима који су могли да колико-толико објективно прикажу рат у Босни и Херцеговини, каже бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић.
Извештај је направио социолог Миливоје Бата Иванишевић а те 1993. Танасковић га однео у ЦИА. Иванишевић је, објашњава амбасадор, прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце.
„С обзиром да су вести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негде, превасходно на Западу“, каже Танасковић у емисији „Спутњик интервју“.
Помогла је позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику o збивањима у БиХ, обезбедила да документ буде преведен на енглески а да Танасковић у својству специјалног изасланика тадашњег председника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима.
Танасковић се присећа како је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, али је одбила да га прими саветница председника Била Клинтона Ен Волкер. Нора Белов се тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је Танасковић добио прилику да у седишту ЦИА представи тај извештај.
„У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије али су додали свој политички коментар: ви вероватно немате илузије да ово може променити слику јер карте су подељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас па једнога дана — ко зна за шта се ово може употребити“, прича Танасковић.
Бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић сигуран је да је тадашњи амбасадор наше земље при УН добио налог да тај текст преда Генералном секретаријату УН с молбом да се дистрибуира члановима Савета безбедности.
„То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову кад се ради о значајним документима. Како сам обавештен, тај извештај је послат али је дремао у фиокама скоро две године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су победници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ“, образлаже Јовановић, додајући да је реч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе.
Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић каже да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.
„На Косову и Метохији имамо еклатантне примере људи над којима висе оптужбе за страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто променио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности промене — а оне се у свету мењају“, констатује амбасадор.
На питање шта даље, сада кад је документ лоциран у згради на Ист риверу, Владислав Јовановић каже да би прво УН морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свету. Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо.
Једна од идеја, коју је својевремено изнео Милорад Додик, председник Републике Српске и победник у трци за српског члана Председништва БиХ, јесте сазивање међународног скупа експерата, на ком би се објективно сагледали догађаји ’90-их година у БиХ. Јовановић подсећа да је нешто слично већ урађено у вези с ратом у Вијетнаму, када је формиран тзв. Раселов суд, с циљем да се утврди објективна истина.
„Он је имао само морално дејство на ширу светску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натерао Америку да убрза крај том рату. Та међународна експертска конференција би могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда, да мало разводни ту цементирану представу да смо ми једини кривци јер у једном грађанском рату не може бити невиних. То што су хтели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани“, уверен је Јовановић.
Он предлаже да се права оцена тог грађанског рата повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али, подсећа, није пристао лидер Бошњака Алија Изетбеговић и није пристала Америка.
„Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ реши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вештачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду.
Према оцени Дарка Танасковића, будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине на КиМ, то би могло да има посредан утицај на јачање свести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.
