Додик тражи и да Скупштина захтева од Владе Српске да формира посебну комисију која ће утврдити страдање Срба од 1991. до 1995. у Сарајеву, будући да, како је навео, Влада Федерације БиХ није извршила налог Дома за људска права по том питању. На седници Народне скупштине ће, рекао је, изнети податке који говоре да Извештај Комисије за Сребреницу из 2004. године „врви од нетачности“ и у погледу, како је навео, и жртава и оних који су у то време били у ратним дешавањима на том подручју.
„То је лажни извештај који је направљен да би се вршила тортура над Србима и променио карактер рата у БиХ“, поручио је Додик у Бањалуци.
Ко би могао да буде у тој међународној комисији? Хоће ли учествовати и Руси? Шта је циљ формирања такве комисије? Колико ће све то заједно изазвати гнев Запада и Сарајева? Какав одговор на формирање такве комисије се може очекивати?
Непосредан повод „Мајке Сребренице“
Професор Факултета политичких наука из Бањалуке Ненад Кецмановић подсећа за Спутњик да идеја није нова и да се, између осталих, и сам залагао да се формира нека врста „Раселовог суда“, који је својевремено био формиран поводом америчких злочина у Вијетнаму, а у њему је важну улогу имао и Владимир Дедијер.
Такав суд није имао формално међународно правно и кривично дејство, напомиње Кецмановић, али је имао велики реалан морални и политички утицај на светску јавност.
„Непосредан повод за формирање комисије дала је бошњачка НВО ’Мајке Сребренице‘ која је у Берлин и Брисел послала додатни подужи списак Срба наводно одговорних за масовне злочине на овом подручју, које у Хагу нико није помињао. Број криваца непрестано расте са очигледним планом да се у Сарајеву суди читавој ВРС и читавом српском народу као злочиначком. У завршном кораку то би значило проглашење Српске за геноцидну творевину и њено укидање“, тврди Кецмановић.
Уосталом, та прича се већ годинама повлачи још из времена Хариса Силајџића и не силази са дневног реда бошњачке политике, додаје тај професор.
„У Додиковом предлогу је наглашено да циљ комисије није да оспорава или умањује бошњачке жртве, него да узме у обзир и српске жртве, чији укупан број је, према званичним изворима, био сразмеран муслиманским, као и хрватским. Тек целовита слика о рату у БиХ води ка истини. Узмите, рецимо, етничко чишћење које је готово рутински приписивано Србима у Хагу“, наводи Кецмановић за Спутњик.
Последњи попис је, међутим, показао да у односу на предратно стање више Срба недостаје у Федерацији, него несрба у Српској, констатује Кецмановић и додаје да никад нисмо сазнали ко је етнички чистио Србе или се претпоставља да је 90 одсто сарајевских Срба напустило град из чиста мира.
„Црне мрље у раду Хашког трибунала и даље зјапе, без обзира на његово затварање, а нове чињенице испливавају“, истиче Кецмановић.
Прича и подаци човека са терена
Миливоје Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку, поздравља иницијативу Милорада Додика и констатује за Спутњик да је крајње време да се једном изађе са чињеницама, јер се све што је до сад урађено сводило на медијске манипулације, а чињенице су увек, па и данас, биле у другом плану.
Кад једном послажемо факте једне до других, напомиње Иванишевић, видећемо да је ситуација потпуно другачија и да чак иде неупоредиво више у српску корист него што то неко може да наслути и да предвиди.
„У случају Сребренице мислим да завређује пажњу чињеница да је тотално занемарен хуман однос Срба према Бошњацима и понашање српских војника који су прошли кроз 48 бошњачких села и никоме се нису светили за оно што су радили њихови мушкарци у српским селима. У српском селу нико жив није остао кад су Бошњаци нападали, у бошњачком селу сви су живи остајали. У српском селу нема масовних гробница, нема убијених, нема логора, а бошњачка села су била пуна опљачкане робе и имовине српских села. Српска села су протерана, а Бошњаци су били заиста немилосрдни и трећина српских жртава је страдала од хладног оружја“, категоричан је Иванишевић.
У односу на та, како каже, честита понашања Срба, у први план се убацује стрељање неколико ратних злочинаца.
„У књигама које су преведене на енглески и холандски наведени су ратни злочинци, убице, који су покопани у незарју. И вероватно је неко од њих и био стрељан. Наш велики грех је што им није суђено, па да после суђења издржавају казне, него су стрељани, према међународном хуманитарном праву, на недозвољен начин. И то јесте злочин, то није спорно“, истиче Иванишевић.
Тај истраживач даље наводи да је у књизи „Досије Сарајево“ навео сва имена преко 7.400 српских жртава у Сарајеву.
„У дубљем истраживању смо увидели да није довољно навести име и презиме, време и место, јер има специфичних ситуација. Постоје жртве које су страдале од злостављања у логорима, али су умрле годину или две касније. Имамо жртве за које нисмо могли да утврдимо име и презиме. Или смо у неким местима налазили мртве студенте подстанаре којима нико није могао да зна име и презиме. Све смо то разврстали у пет категорија“, каже председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку
Иванишевић подсећа да је 1994. објавио „Хронику нашег гробља“ и да је од 1992. имао тимове који су по селима Милићима, Скеланима, у Сребреници и Братунцу од 1992. евидентирали кад год се нешто догоди и да је навео имена и датуме кад је ко убијен.
„Кад је реч о Сребреници, то не можете свести на територију те општине. Сребреничке жртве су жртве осме оперативне групе или 28 дивизије Армије БиХ. У брошурама смо навели близу 3.700 српских жртава не само Сребренице, већ и Братунца, Милића, то су жртве дела територије Зворника, дела територије Власенице. Сребреница је средиште или географски појам, али је обим страдања у том подручју јединствен.
Од укупног броја Срба који су ту живели само је девет одсто остало на својој територији, а 91 одсто Срба је протерано или убијено“, наводи Иванишевић.
Независне личности и са Запада
Критеријум за избор чланова Комисије, према мишљењу Ненада Кецмановића, јесте да то буду независне личности, научници, политичари, уметници, новинари, од међународног угледа и моралног ауторитета. А таквих, како сматра, има и на Западу, и чак и међу судијама Хашког трибунала.
„Овако из прве ту видим лингвисту Ноама Чомског, немачко-француског књижевника Петера Хандкеа, али и Жана Клод Антонетија, од наших Варадија и Кустурицу. Међународно познати и цењени руски правници, историчари, политиколози и други исписали су књиге о карактеру рата у БиХ од 1992. до 1995. године, о улози спољног фактора, о кардиналним пропустима у раду Хашког трибунала, па би било неопходно да неки од њих буду у саставу комисије, на пример Јелена Гускова, Наталија Нарочинска, или Пјотр Искендеров“, набраја Кецмановић.
Миливоје Иванишевић сматра да ће и Запад и Сарајево, уколико су честити, дати подршку оваквој иницијативи и онда би се главна битка водила око састава комисије, док Кецмановић каже да Сарајево и Запад сигурно неће аплаудирати.
„Не знам само чији ће гнев бити већи, да ли Сарајева или тзв. међународних чинилаца, који су још одговорнији пре свега за изазивање и продужавање рата у БиХ, па и тенденциозно приказивање злочина. Међутим, таква комисија може да се формира било где у свету, као НВО и њен рад није лако блокирати“, сматра Кецмановић.
Верујем да ће бити притисака на потенцијалне чланове комисије да одбију тај ангажман, додаје тај професор, али проактивна реакција биће сигурно да интензивирају и убрзају активности да се њихова верзија истине о Сребреници званично запечати и прогласи недодирљивом за било каква истраживања и то под претњом кривичног гоњења.
„Сећамо се да је таква иницијатива Британије, која Србе практично трајно стигматизује као геноцидан народ, стигла и до СБ УН и да нас је спасио руски вето“, наглашава Кецмановић.
