Доктор Милош Ковић, професор на Филозофском факултету, говори за Спутњик о томе како је дошло до успостављања веза, како су се развијали односи између две државе и два народа, али и о томе какво ће место заузети Владимир Путин у светској историји и зашто Руси понекад морају да буду и „већи Срби од Срба“.
Како је заправо дошло до успостављања дипломатских односа и зашто се толико чекало, ако се зна да су односи Србије и Русије — духовни и културни — почели да се развијају још у 12. веку?
— Ако бисте мене питали ја бих померио датум успостављања дипломатских односа између Србије и Русије на долазак (Константина) Родофиникина у Београд, у Карађорђеву Србију. Карађорђева Србија је срушена 1813. године, али све што је изграђено касније заснивало се на Карађорђевој Србији. Дакле, како сте и ви рекли те везе су много старије. Ако говоримо о везама између држава, ту би требало да кренемо од почетка 19. века, али ако говоримо о везама два народа онда је ту питање мало сложеније. Србима је Црква замењивала државу вековима. Од пропасти српских средњовековних држава, Српска црква је била „држава у држави“ у Османском царству. Патријарси, владике и свештеници су били и духовне и световне вође српског народа… Црква је вековима одржавала везе са Русијом, углавном у форми молби да Русија помогне. У Русији је било другачије, тамо је, бар од Петра Великог, држава контролисала Цркву.
А ако говоримо о успостављању званичних дипломатских веза између Русије и Србије…
— Ако говоримо о државама онда почетак представља успостављање званичних дипломатских веза између Кнежевине Србије, аутономне кнежевине у саставу Турског царства, и велике Руске царевине. Опет, то је доба Милоша Обреновића. Али ми не можемо да разумемо ништа од оног што је Милош постигао без истицања подршке Русије коју је имао. Дакле, ту подршку Русије је добио много пре него што је први руски конзул стигао у Београд. Све што је Милош постигао, а то је пре свега аутономија и наследно кнежевско достојанство за њега и његову породицу, постигао је уз помоћ Русије.
Занимљиво у историји српско-руских односа је и повезивање племићких породица двају народа. Осим тога, и многи Срби о којима се мало зна у нашој земљи одиграли су важну улогу у стварању савремене Русије и јачању српско-руских веза. Које историјске личности бисте издвојили као оне које су највише допринеле зближавању две земље и два народа?
— Ако је реч о Србима који су живели у Русији, ту би свакако ваљало да кренемо од тих раних контаката, у 15. и 16. веку. Руски историчари уметности и књижевности веома добро познају каријере српских монаха који су долазили у Русију и били оснивачи читавих књижевних жанрова. Срби су нарочито инсистирали на биографијама, то су она наша средњовековна житија… Сваки лаик би се изненадио када би узео да проучава шта су све руски историчари уметности и књижевности открили када је у питању утицај Срба на руску културу у 15, 16. и 17. веку. Од немерљивог значаја, можда и највећег значаја, јесте утицај једне српске књиге – „Духовни живот Русије“, а то је Законоправило Светог Саве. Оно је врло рано преведено у Русији и оно је као Крмчија било познато у Русији, а касније у Србији. По њој је био уређиван црквени живот у моћном Руском царству. И тај култ српских светаца, поготово Светог Саве и Светог Симеона, а касније и Светог кнеза Лазара, па онда Светог краља Стефана Дечанског је био такав да су их Руси представљали на својим фрескама и иконама. У 18. веку имамо масовне сеобе Срба на територију Русије.
Из којих делова земље су се Срби најчешће селили?
— Нарочито су Срби који су стигли из Херцеговине остварили велике каријере у Русији, пре свих племићка херцеговачка породица Милорадовића. Један од њих је био чувени генерал, ратни херој из Наполеонових ратова, један од најпопуларнијих руских генерала у првој половини 19. века. Било је и оних који су се 1751. и 1752. године преселили из Баната. То је велика сеоба Срба у Русију, на територију данашње Украјине, у Славеносрбију и Нову Србију. Ти људи који су се доселили били су војници, постали су пуковници и генерали руске царске армије. Њихови потомци су добијали племићке титуле. Они су се брзо претапали у Русе, а велики број тих официра је напредовао муњевито. Касније, током 19. века, мора се рећи да је значајнији био утицај Руса на Србе, пре свега помоћ у стварању српске државе, па утицај руске мисли, а потом и богословски утицај. Не треба заборавити да је Српска црква била главни извор руског утицаја у Србији, а ту је и утицај идеја. То је долазило, пре свега, кроз руску књижевност која је нарочито била присутна међу Србима у добу романтизма, а посебно реализма. То су посебно значајни Тургењев, Достојевски… Даље, руска друштвена мисао, поготово народњаци какав је био Чернишевски преко Светозара Марковића, извршила је огроман утицај на стварање партијског живота у Србији, пре свега мислим на Народну радикалну странку, која је грађена на тим идејама, а касније је еволуирала и променила се. Тако да је историја руског и српског народа на много начина испреплетана.
Коју личност бисте издвојили из савремене историје Русије која је највише допринела јачању односа између две земље и два народа?
— То је свакако Владимир Путин, јер његова појава у равни међународних односа је бескрајно важна. Тек од његове појаве на челу Русије ми видимо да се постепено урушава униполарни свет и да идемо ка мултиполарном свету. Наравно, ту је од посебног значаја и успон Кине, вероватно и од пресудног. Али, кажем, тек од појаве Владимира Путина успоставља се постепено мултиполарни свет, а Србија добија много шири маневарски простор за своју спољну политику.
Постоји и оно што бисмо назвали народна култура и то је такође под утицајем медија, филма, популарне културе. Такође постоје и међуцрквене везе које не треба потценити и које су веома важне. Потенцијал је много већи и много шири и није искоришћен, упркос свим напорима и свему доброме што је урађено, а Спутњик се свакако налази на првом месту када о томе говоримо. Мислим да се у Русији не разуме довољно добро да је Србија од животне важности за Русију. По мом мишљењу, Русија и Украјина бране се на Косову и потребно је да свест о томе допре, да свест о томе буде обновљена и у Русији. Дакле, ви браните своје најближе интересе, геостратешке интересе на што даљем растојању од своје земље. У неким ситуацијама мислим да је потребно да и Руси буду већи Срби од Срба.
(Цео интервју можете чути овде)
