Русија у души, на путу ка Европи, све около Америка. Где је Србија?

© Tanjug / SRDJAN ILICЗаставе Србије, Русије И ЕУ
Заставе Србије, Русије И ЕУ - Sputnik Србија
Пратите нас
Данас је Београд опет на раскрсници. На путу је ка Европској унији — али тај пут изгледа као будући брак у који само једно жели, а друго га свако мало условљава; све земље около су у НАТО-у — дакле, под утицајем Америке; већинско расположење народа је усмерено ка Русији; све више инвестиција је из Кине.

„Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су викали да ми нисмо ни једна ни друга страна, а неки да смо искључиво једна или друга. А ми смо, кажем ти, Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку“, писао је, наводно — пошто нема материјалних доказа, још у 13. веку Свети Сава игуману Иринеју.

Студенти Златко Милошевић и Филип Живановић - Sputnik Србија
Само у Спутњику: Дуел еврофанатика и евроскептика (аудио)

Принуђени на изборе других

Ма колико да је тачна или је настала како би оправдала поједине политичке и државне геостратешке правце Србије у појединим дипломатским тренуцима, ова доктрина Светог Саве као да је писана за данашње време. Или за време од пре четврт века. Можда и за време од пре 70 година. Можемо ићи још у прошлост и набрајати, нећемо погрешити.

Тачно је, дакле, оно што су нас учили у школи — од часова природе и друштва до часова историје — Србија се налази на важном геостратешком положају.

Само дунавска, моравска и ибарска долина представљају важне саобраћајнице одувек. Међутим, у међународним односима, готово као у кафани, влада закон јачег, па оријентацију и припадност није могла да одређује Србија сама за себе, већ су то уместо ње одређивале велике силе.

Анти ЕУ танспарент - Sputnik Србија
Плебисцит: Српско велико „не“ ЕУ и НАТО-у

Дипломатија на средини пута

У спомен оснивања Књажевске канцеларије иностраних дела Кнежевине Србије 29. маја 1839. године, Влада Србије је установила Дан српске дипломатије, који је јуче обележен.

Пошто је тај географски положај на раскрсници и половини пута од Истока ка Западу или од Запада ка Истоку, свеједно, дефинисао и њен политички положај, како је, онда, у свему томе све ове године, деценије и векове опстајала Србија? Тако што је ниједан велики рат није заобишао. А ни онај регионални. Па ни грађански.

Како онда бити дипломата у таквим околностима? Шта урадити да у тој међународној кафани — која се, рекосмо, од стварне кафане разликује према тону обраћања, али не и према принципу доношења одлука — останете неповређене главе?

Све српске дипломате, од првог проте Матије Ненадовића до данашњег Ивице Дачића, имале су готово исте муке. Зато се на питање где је српска дипломатија данас, може дати кратак одговор: онде где је била и јуче и прекјуче.

Ово је, дабоме, грубо, али не и непрецизно тумачење. Наиме, доста тога није зависило од Србије и њених дипломата, већ од интереса и јачине великих држава.

Наравно, не треба пренебрегнути и заборавити дипломатска умећа Коче Поповића, пре њега Милована Миловановића, а има оних који са правом тврде да је најзначајнији српски дипломата био књаз Милош. Дакле, било је и персоналног, али то су више нијансе и добро препознавање интереса других у том геополитичком моменту.

Кремљ - припадници Председничког пука - Sputnik Србија
Шта би било да су се срели Путин и Милошевић

Русија је, опет, ту

Данас је Србија опет на раскрсници. На путу је ка Европској унији — али тај пут изгледа као будући брак у који само једно жели, а друго га свако мало условљава; све земље около су у НАТО-у — дакле, под утицајем Америке; већинско расположење народа је (традиционално) усмерено ка Русији; све више инвестиција је из Кине. 

Генерално гледано, од промена 2000. па до данас Србија се одредила — вољом политичких елита, мада и народа јер је гласао за партије којима је то програм — за пут у Европску унију уз, сад готово фразу, добре традиционалне и пријатељске односе са Русијом.

За време владе Зорана Ђинђића Србија је била окренутија Западу, тачније тада се мирила са светом; за време влада Војислава Коштунице се мало више окренула себи; потом је Борис Тадић прокламовао политику четири стуба —Америка, ЕУ, Русија и Кина; док садашње владе Александра Вучића покушавају да одрже добре односе са свима, уз донекле и лично потенцирање ка Немачкој.

Међутим, све те варијације своде се на једно исто — пливај и немој да се упецаш.

У поређењу са пређашњим периодима разлика је у томе што се Русија снажно вратила на геополитичку сцену и заузела место светске суперсиле коју је некад заузимао Совјетски Савез, а пре њега царска Русија. Због тога „Косово“ нису признале Уједињене нације већ се кренуло на појединачно признавање ове творевине на тлу јужне српске аутономне покрајине, због тога није изгласан британски предлог резолуције у СБ УН поводом Сребренице, због тога „Косово“ није примљено у Унеско, због тога кад Америка најави слање наоружања Хрватској, Србија може да ступи у контакт са Москвом…

Спутњик - Sputnik Србија
#SvetSaSputnjikom: Русија и Запад — шта даље? (аудио)

Свакако, није баш све буквално онако како геополитичке силе одређују, намећу или помажу, већ има нешто и у балансирању саме државе, опредељењу влада, али и министара. Није Русија већа Србија од Србије, па је за све то време било важно и како се званични Београд односио према званичном Кремљу.

Значајно је и то што Србија упркос овлаш јавним и јаким незваничним притисцима није увела санкције Русији и што се и према другим стварима не понаша према Москви као већина чланица ЕУ у последње време.

Није то лицемерје, већ став

Секретар ОДКБ-а Неиколај Бордјуж код председнка Србије Томислава Николића - Sputnik Србија
Николић: Добри и са ОДКБ-ом и са НАТО-ом (фото)

Иако има немало оних који мисле да Србија треба да се одреди за једну страну, да не може седети на две столице, да ово није време Тита… И тако даље, и тако даље, а све у циљу да Србија преломи ка Западу, чини се да Београд добро балансира.

Тај однос не мора бити тумачен као седење на две столице, већ као искрен однос суверене државе која каже да уважава и једне и друге, али да неће да се ставља на једну од страна. Тај однос не мора бити ни као онај за време Тита, кад је Југославија била нека врста зида и кад је користила све предности сукоба и мирења са једном од страна, већ као чврст став државе и политичке гарнитуре да не жели да учествује у тучи великих.

Чини се да такав став разумеју и велике силе, иако они који су донирани од стране Запада упорно понављају да је то неодржива ситуација и тврде како Србија губи. Једино нису дали одговор на питање: шта ће бити кад се те силе измире? А измириће се, ако већ нису.

Све наведено не значи да Србија нема дипломатију, већ напротив, да је положај тог министарства и људи који га предводе све ове деценије тежи него код већине других држава. И да Србија плива добро. Не само због тога што се још није упецала.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала