Познати репертоар оптужби на рачун „руског империјализма“ и „великосрпског национализма“ није ништа ново, међутим, проблематизовање лика Светог Саве и негирање његове дубоке везе са Црном Гором по мишљењу многих представља покушај бруталног фалсификовања црногорске историје и идентитета. Уз то, многима није баш најјасније ни шта црногорски предсједник конкретно замјера Светом Сави. Да ли чињеницу да је Свети Сава главни утемељивач православља у Црној Гори, или је пак главна кривица Светог Саве та што је био Србин.
Када проглашава светосавље за „агресивно“, Ђукановић се, по мишљењу аналитичара Бошка Вукићевића, прије свега приклања посве необичној тези дукљанских идеолога, према којој култ Светог Саве у Црној Гори није аутентичан, већ је „увезен“ крајем деветнаестог вијека у циљу наводног посрбљавања државе.
У том смислу, овај аналитичар додаје да заиста „није лако утврдити дубину бунара незнања из којег је једна оваква глупост изашла на површину“.
„Читава Црна Гора је прожета Светим Савом и утемељена у Светом Сави. Савино оснивање Зетске епископије на Михољској превлаци 1219. године је један од темеља за Митрополију црногорско-приморску, а самим тим и за накнадну државност Црне Горе. О присутности Светог Саве на територији данашње Црне Горе свједочи и 14 храмова, који су саграђени од тринаестог до осамнаестог вијека, а који су посвећени овом светитељу или у којима се налазе многе фреске са његовим ликом. Подсјетићу само да су светитеља светковали и владари Зете, Црнојевићи, у чијем је календару из 1495, 14. јануар посвећен ’Светом Сави — првом архиепископу српском‘“.
„У Књажевини и Краљевини Црној Гори Свети Сава је такође поштован као школска слава, а утемељеност његовог култа у држави можда најбоље показује многобројност топонима широм земље: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало…“, додаје Вукићевић за Спутњик.
Сходно томе, наш саговорник сматра и да је непромишљена изјава предсједника Црне Горе о светосављу само дио његових, сада већ традиционалних, наступа у којима он покушава да задовољи очекивања и апетите најекстремнијих сегмената свог режима. Овај аналитичар ипак додаје да то истовремено не би требало да значи да се јавни простор смије инфицирати ширењем овако опасних дезинформација и фанатизмом било које врсте.
„У овој за њега компромитујућој изјави, Ђукановић је за појам светосавља везао епитет агресивности, иако је општепознато да је светосавље прије свега вјера, мир, љубав, просветитељство… Међутим, оно што је мени овдје интересантно јесте да се такве баналне генерализације не испољавају код Ђукановића и дукљанских идеолога када се (осим православне) третирају преостале конфесије у Црној Гори, што се могло примијетити током његовог недавног састанка са Папом“, закључује Вукићевић.
Наиме, није остало непримијећено да је током недавне посјете Ватикану Ђукановић искористио прилику да папи Фрањи поклони традиционалну црногорску капу са угравираним свјетовним иницијалима поглавара Римокатоличке цркве, што су аналитичари тада протумачили као симболичан гест. У том кључу немеће се и питање шта заиста значи реченица предсједника Ђукановића да СПЦ „покушава да омете Црну Гору на путу њене еманципације“, па се поставља питање еманципације од чега, и ка чему.
