— Најпре желим да кажем да проблем превођења наслова не постоји само на српском, већ и на другим језицима. Недавно је роман објављен на француском, где је француски преводилац превео као „Мирис вука“ или „Дух вука“, тако нешто. На руском је ипак „Мисаони вук“ и то је један појам који има много димензија. Нажалост, у било којој интерпретацији губи неке од тих димензија, али то се често дешава са преводима. Чини ми се да „вук у мислима“ постоји у сва времена, не само у оном периоду који сам описао у свом роману. Роман почиње у лето 1914. године, пред сам почетак Великог рата. Пошто се налазимо у Србији, мислим да је јако важно да кажем да се у роману спомиње, не онако успут, већ озбиљно, јако битан догађај, а то је убиство престолонаследника Фердинанда у Сарајеву које се временски поклапа са покушајем убиства Григорија Распућина, једног од јунака мог романа и историјске личности. Многи људи виде неку повезаност између та два догађаја. Пошто сви знамо да је убиство Франца Фердинанда послужило као разлог за почетак Првог светског рата, а Распућин је био велики противник учешћа у том рату, многи сматрају да нису тек тако хтели да га убију. Пре годину дана сам се први пут нашао у Сарајеву и не могу да вам опишем осећај на углу улице поред моста, где је Гаврило Принцип бацио бомбу у аутомобил принца и његове супруге. Недавно смо се шетали из хотела ка мосту и скренуло ми је пажњу да улица којом шетамо носи име Гаврила Принципа. Све то говорим зато што мој роман јесте историјски, али је савременост јако битна за њега и нажалост, што даља то битнија. Завршио сам га 2013. године и то је било уочи украјинске кризе и других историјских дешавања који су преокренули стање ствари у свету. Нисам ни ја то очекивао, али је ипак та сенка будућности присуствовала у мом роману. Један од јунака мог романа каже да Русија мора да напусти свет, да Русију нико не разуме, да је Русија окружена непријатељима. Када сам писао то, мислио сам да је то тотални анахронизам, међутим, историја се понавља. Мој роман је без моје воље испао као пророчанство, али кунем се није ми то био циљ.
Ипак бих волела да нам опишете Петербург у то време. Када сам читала, замишљала сам те собице, у којима горе свеће, чује се шкрипа столица и столова, призивају се духови… Распућин окружен распусним девојкама, оргије… цар има проблема, иако је живот на двору још увек сјајан и раскошан… Приближава се рат… Да ли је то Петербург о коме пишете?
— Ја нисам узалуд почео да причам о Сарајеву, зато што је за мене тема Првог светског рата кључна за овај роман. О Првом светском рату у руској књижевности је јако мало написано. Та тема је била просто скрајнута. Кад сте причали о писцима чија су имена скривена на странама мог романа, међу њима је Василиј Розанов, диван, паметан, изванредан, танани руски филозоф, критичар, есејиста. Одмах после почетка Првог светског рата, 1914. године, Розанов је написао књигу која се звала „Велики рат 1914. године — руска ренесанса“. Розанов пише о о некој руској ренесанси, руском препороду, и основна идеја те књиге јесте да је рат велико благо за Русију и да рат треба да очисти руско друштво да га ослободи од оне уморне равнодушности, да пробуди дух патриотизма и јунаштва и заправо баш то се и дешавало у том периоду у Петербургу. Розанов је био један од мањине руских писаца који су топло подржавали руско учешће у Првом светском рату. Заиста, Петербург је на почетку славио. Било је разних манифестација у том наступу патриотизма скоро је уништена немачка и аустријска амбасада, у граду је био празник. Розанов у својој књизи пише да ће то бити последњи рат у историји човечанства, да ће бити побеђен најгори непријатељ. После тога, леп живот и хармонија ће владати целом земаљском куглом до краја нашег века. Било би јасно да све то пише неки државник, неки човек који се бави званичном пропагандом, идеологијом, али то је писао један од најпаметнијих, ако не и најпаметнији човек свог времена. Оно што је најбитније, Розанов и многи други људи су веровали да ће тај рат бити исто толико кратак и победнички, као и рат са Наполеоном 1812. године. Међутим, Русија није била спремна за овако дугачак рат. То је и послужило као главни разлог за трагична дешавања 1917. године. Исти тај Розанов је 1917. написао једну од најстрашнијих књига које постоје на руском језику, а зове се „Апокалипса нашег времена“. Дешавања у књизи се одвијају одмах после Фебруарске револуције и почиње од тога да је Русија нестала у два дана, највише у три. Од оне победничке химне и прославе руске ренесансе, дошло се до горког осећаја да Русије више нема. Тај пут је трајао за Русију три године. Желим да кажем да та страст ка слављењу, тај празнични дух, који понекад влада руским душама је опасан, јер јако брзо може да се претвори у своју супротност. Морам да напоменем да 22. јуна 1941. године није било манифестација и празника у руским градовима. Народ је, изгледа, осећао шта га чека и можда се баш зато тај рат завршио победом. Та историјска паралела, иако не присуствује очигледно у роману, је јако битна за мене.
Нестабилност руске душе?
— Мислим да та нестабилност расположења душе није својствена само руским људима. Можемо да се сетимо Јеванђеља, где су у недељу људи славили Христа и поздравили га, а свега пет дана касније, ти исти људи су тражили распеће. У сва времена дешава се манипулација јавном свешћу, а данас има изванредно изоштрени карактер. То се дешава у свим земљама света и не мислим да је ту Русија изузетак. Свуда неке снаге покушавају да утичу на љуску свест и по мом мишљењу књижевност треба да буде лек од тог отрова. Чини ми се да је човек који мисли заштићен од пропаганде која долази са било које стране, независно да ли је либерална, конзервативна, државна, или европска. Ипак, ликовање без размишљања о последицама често води ка тужним последицама.
Вратила бих се тамној страни душе, јер верујем да „мисаони вук“ постоји и данас, али питање на чему може данас да нас ухвати и одвуче на тамну страну душе?
— Можда је боље то боље питати свештенике и људе који се професионално баве тим питањима, али ја могу ту све аматерско мишљење да искажем. Најпре мислим, пошто сваки човек је индивидуа и не личи на другог, „мисаони вук“ ће тражити свој пут ка срцу и души сваког од нас и различитим путевима ће водити на тамну страну. То је као историја болести, сви болујемо од истих болести, али се лечимо различито. Наша заједничка црта је да сви желимо да живимо лагодно. Кад размишљамо како су људи живели пре и како живе сада, испада да је наше божанство комфор. Нема ту ништа лоше и ја желим тако да живим, али имам осећај да је то најслабија тачка савременог човека. Наравно, сви смо ми жртве информацијског света. Није спорно да је интернет јако исправна и корисна ствар која је увелико олакшала наше животе, али мислим да данашњи „мисаони вук“ не изгледа као слика на књизи, већ много више личи на компјутерски вирус који неприметно може да се угради у систем и да сруши све и да утиче на нас. Сваком од нас треба компјутерска заштита, неки антивирус, Касперски или неки други програм који би нас заштитио.
Можете ли нам речи нешто о најтајанственијем лику у том роману о коме ни до дан-данас не не постоји јасан став, да ли је био добри или зли дух руске империје. Реч је о Григорију Распућину према коме ви у књизи имате неке симпатије.
— Заиста ме јако интересује та личност. Написао сам његову биографију у нашој познатој едицији „Живот изванредних људи“. Укратко, мислим да је Распућин био невероватно паметан, талентован, дубок, сјајан говорник, један препаметан руски човек. Јако је волео своју земљу, њене људе. Много је ходао, путовао, видео. Добро је познавао Русију и срео се са јако много различитих људи. Био је искусан у сваком смислу. Заиста је волео и цара и царицу и царску породицу и заиста је помагао младом принцу Алексеју, који је боловао од хемофилије. Није могао до краја да га излечи, али умео је да олакша нападе те болести. Док је био жив и кад је умро о њему су причали много лоших ствари. Нећу да га идеализујем и не слажем се са оним људима који мисле да га треба канонизовати. Хоћу да кажем да, кад су га убили, то је био страшан злочин и заиста је доживео мученичку смрт. Два месеца након његовог убиства, руски цар је у свом дневнику записао: -Око мене су само издаја, кукавичлук и лаж.
Распућин није био ни лажов, ни издајник, ни кукавица и до последњег дана је био одан свом цару. У мом роману је он позитиван лик и ту се одразила моја симпатија према њему. Он је јако много помагао људима и у неком смислу је био џак са парама, али те паре није узимао себи, већ је функционисао као добротворна фондација и помагао је људима. Био је страствен човек. Волео је да пије, да плеше, да иде по кафанама. Могао је ноћ да проведе у плесу и кафани, а онда ујутру да оде у цркву и дан проведе у цркви и молитви, а онда назад у кафану да пије и плеше. Те крајности руске душе и руског човека као да су се спојиле у њему и ја сам покушао да покажем то у свом роману.
Кад читамо Ваше књиге, видимо да сте заправо хроничар руског друштва. Писали сте о деведесетим годинама, онда сте се вратили на почетак двадесетог века, па сте недавно издали књигу посвећену осамдесетим. Нисте историчар…
— Путујем кроз време. Заиста волим да путујем, а књижевност ми даје те могућности. Сећам се СССР-а, земља је била затворена и нисмо могли да путујемо. Хтео сам да пишем о неким другим земљама, барем у мислима да се нађем у њима, а онда сам их видео уживо. Могао сам да упоредим оно што видим са оним што сам написао. Можда ми се једног дана отвори то путовање кроз време, па ћу имати прилику да упоредим оно што видим са оним што пишем.
Поменули сте да сте да један од ваших јунака говори да Русија мора да напусти свет, да је зла и слично… Рекли сте да сте то сматрали анахронизмом. Али данас се све то понавља… Шта ће бити са Русијом, како ће се то завршити?
— Свиђају ми се Ваша питања пошто су из оне старе традиције, када су писце питали о смислу живота, тражили да буду пророци. Сад мало простије гледам на професију писца и чини ми се да мишљење писца није ни по чему боље од мишљења било ког човека кога можемо да питамо шта ће бити даље. Ипак се надам да историја не може да се иде уназад. Надам се да се, пошто се отворила свету пре неколико десетина година, с обзиром да су порасле генерације које су могле да слободно путују, Русија ипак се неће затворити поново и да сви конфликти које има са Западом носе привремени карактер. Надам се да ћемо, иако смо у периоду турбулентности, као авионском који лету, лепо слетети.
