Песник Mатија Бећковић овим речима објашњава за Спутњик разлоге настанка књиге „Сто мојих портрета“ коју је за Сајам књига објавила Компанија „Новости“. А списак пријатеља личи на озбиљну антологију српске књижевности, од Андрића, Попе, Лалића, до Данојлића, Арсена, Капора…
„Надам се да се не би ниједан од њих љутио“, каже нам, док на штанду Српске књижевне задруге — у чијем је Плавом колу објављено неколико његових књига — одмахује познаницима и поштоваоцима.
„Све је то љубав прочистила тако да се човек ничега ружног и не сећа. А што се после толиких сусрета и толиких разговора издвоји нека реченица или реч, то је, опет, нека правда која је старија од наше памети“, вели Матија.
Трагом вашег пријатеља Михиза написали сте своју аутобиографију о другима. Да ли је ово књига о њима или о вама?
— Не знам да је такве књиге било. Нисам је писао зато што такве није било, али она јесте на неки начин аутобиографија о другима. И има више од сто портрета, али сам је тако насловио јер је то највећи број, од броја сто у нашем народу већег нема, то је више ознака за безброј. И колико год да их има, то је опет један портрет. Опевавао сам своје пријатеље, а у ствари — себе. То јесу они, али преко њих вероватно можда највише ја сам.
Неколико пута сам рекао да је човек оно што памти. За мото књиге сам узео Змајеве стихове „Све што време напред хрли/све се више мени чине/моји мртви неумрли“. То су све људи са којима сам провео свој живот и они за мене нису умрли. Никакве разлике нема, сем што их не виђам, а и виђам их више и чешће него ове које виђам.
Занимљиво је да „Сто мојих портрета“ отвара Влаја из Глибавца, стихоклепац. Зашто сте му дали првенство над Његошем, Андрићем?
— Како сам стигао у Београд, чуо сам за Влају из Глибавца. Он је ишао по возовима и путницима говорио само у римама и стиховима. А његов најпознатији стих је био „Кљуца пиле у гвоздене виле“. И ма колико да су се људи са тим спрдали и омаловажавали га, ја не знам да сам неки стих чешће цитирао и да ми је чешће падао на памет. И та слика пилета које кљуца у гвоздене виле била ми је пред очима и, као што сам и у песми рекао, чини ми се да сам чуо и тај звук. А временом, као да је то пиле бивало све мање, а те виле све веће. Али оно није одустајало, него се залетало, и ја сам замишљао тај меки кљун како се сваки пут заврне и како се оно одмах преврне и запрашина и, чим мало отресе крила, одмах се залети на исти циљ. И како је време пролазило, све сам више сумњао да се ради о пилету. То ми је више личило на песника. И све је мање то личило на виле, а све више на празан папир. И на песников напор и залетање на чисту хартију да се обрачуна са тим космичким силама… А на крају нисам више знао је ли то Влаја или сам то ја.
Стиче се утисак, док се читају ови стихови, да сте били сведок у ситуацијама које сте опевали. Као у песми о патријарху Павлу и његовом чишћењу тањира у посне дане. Јесте ли стварно учествовали или сте само песнички били у дијалогу са „вашим портретима“?
— Заиста је то све аутентично. Ниједну од тих реченица нисам измислио. Не знам да ли је патријарх Павле то исто причао још некоме, јер он и није био познат као нека причалица. И целога века причао је тек неколико прича и непрестано их је понављао. Тако да нисам сигуран да још неко то није чуо, али ја јесам. И то баш о томе како је он чистио свој тањир сувом корицом хлеба тако да није остала ни једна кап, удесио га је тако да је одмах могао да иде право у витрину… А онда га је игуман пред свима похвалио и рекао да кад би сви тако чистили као Павле, трпезарац би починуо а суђе и кухиња држани уредно. То су његове речи. А кад сам ја то чуо, још више сам запео. И кад ми је неко од лектора предлагао да не кажем „запео“ ја то нисам могао да променим, јер је то била његова реч. Сви наводи које сам у овим песмама користио су, иако без знака навода, увек аутентични. Чини ми се да би било велико скрнављење да нешто измишљам, и да је то, у ствари, нека њихова опорука и нека врста њиховог епитафа и завештања.
Ово је књига о љубави, ви сте песник кога је љубав увела у поезију преко „Вере Павладољске“, али рекло би се да сте имали и изузетан слух за туђе љубави. У књизи поред вашег пријатеља Меше Селимовића дајете и портрет његове жене Дарке, због, како кажете, највеће изјаве љубави коју сте икада чули.
— Најврелије. И то је било такорећи буквално. Меша Селимовић је преминуо, ми смо га дворили једно по подне, а онда смо, јер је требало да дођу мртвозорници по њега, отишли кућама, али сам ја дошао сутрадан врло рано. Његова жена Дарка ме дочекала сва узнемирена рекавши: „Они нису дошли. Они сву ноћ нису дошли!“ А онда је казала: „Да сам то знала, ја бих легла поред њега и сву ноћ га грлила и миловала да ја и он просањамо ту последњу ноћ.“ А како ја знам да се покојник целива само једном и да је тај пољубац додир другога света — зато је важно да га само једном целивамо јер се са њим само тако можемо заувек растати — знао сам и да нико нема жељу да љуби ледно чело више пута. Али кад је она казала да би сву ноћ лежала уз једног покојника, и да он за њу не би био мртав, и да је никаква хладноћа не би могла од њега одвојити… Ја врелију љубавну реч нисам чуо.
Разговарамо о љубави и пријатељствима, о поезији… Једна од „нових вести“ је да је светосавље — а и оно је љубав — у Црној Гори постало нови проблем и, такорећи, нови непријатељ број један. Шта се догоди када љубав постане непријатељ?
— Кад неког не волите, ви га и не разумете. Љубав је услов да о неком човеку и мислите и говорите. Без тога не можете да му приђете ни са једне стране, нити оно што говорите има везе с њим. Ово је тек један детаљ у некој великој причи у коју је свет ушао, а о којој не знамо готово ништа. Као да они који управљају светом мисле да је нама довољна лаж. И да уопште нисмо достојни да нас са својим плановима и програмима упознају. Тако вам, кад чујете да неко говори такве бесмислице, не пада на памет да је то део некога програма, колосалнога, који се тиче судбине света. Буда је носио своје записе на табанима, па како је ишао, тако су ти записи остајали на земљи, и сад будисти иду и то читају. И Свети Сава је исто тако ходао по својој земљи, упадале су му ноге у камење, дубоко, и није могао да их извуче, а да не остану стопе на тим плочама и каменовима. То су, у ствари, прве скулптуре на нашој земљи. А сва Црна Гора је у његовим стопама. И није остављао само стопе него и лактове, и ребра, у кук… И све то тамо постоји оверено у камењу.
Да ли се обистињују ваши стихови, да ли говоримо о земљи у којој су „пашчад пуштена а камење свезано" као у вашој песми о Светом Сави?
— О тој, јединој. О земљи у којој су само синџире замењивали новим технолошким изумима.
