То јест, чак и ако би се неки случајни фактори умешали у ток догађаја, они би имали тотално безначајан ефекат на крајњи резултат.
Мада, то и није сасвим тачно.
Неке драматичне епизоде из прошлости могле су се развијати према катастрофалном сценарију, с обзиром на то да је њихова зависност од спонтаних решења која је немогуће планирати била изузетно велика. Најбољи пример је Карипска криза из 1962. године, када је човечанство врло лако могло да склизне у нуклеарни рат, до кога нас није делило пола корака, већ милиметри. Лебдели смо изнад провалије, а равнотежа је већ oдавно била изгубљена.
Главни кривац за конфликт, који би се завршио глобалним и уништењем САД и СССР-а, било је стремљење Вашингтона да постигне апсолутну доминацију стратешких нуклеарних снага. Иронија је да су САД већ биле на тој позицији. Вашингтон је и квалитативно и квантитативно био супериорнији од СССР-а што се нуклеарног оружја тиче. Али, вруће главе у Пентагону решиле су да совјетску територију учине екстремно угроженом како би америчке ракете средњег домета могле да стигну до највећих индустријских центара комунистичке државе, укључујући и Москву, за минимално време. Са тим циљем је, 1961. године у Турској, која је била члан НАТО-а, распоређено 15 ракета средњег домета ПГМ-19 „јупитер“ које су „покривале“ цео европски део Совјетског Савеза. За пет минута су могле стићи до Кијева и Харкова, а за 10 до 12 минута и до престонице СССР-а.
Совјетски лидер Никита Хрушчов био је веома повређен оваквим америчким кораком. Као реципрочну меру, 21. маја на седници Савета одбране предложио је да се совјетско нуклеарно оружје распореди на Куби. Одлука је донета. Сходно разрађеном плану, на „Острву слободе“ је требало распоредити пет дивизиона са две врсте ракета: Р-12 са радијусом дејства око 2.000 километара и Р-14 са дупло већим дометом. То је било сасвим довољно за наношење удара по већини америчких градова, укључујући и Вашингтон. Додатно, на острво су пребачени и авијација, тенкови, ракетни системи и флота. Претпостављало се да ће бројност совјетских трупа на Куби достићи 50.000 људи.
Совјетска војна команда није успела да у потпуности реализује план јер су Американци веома брзо приметили да се на острву распоређују ракетни лансери. САД су (а амерички медији су о томе отворено причали), очекујући да су пред нуклеарним ратом, почеле планирано и масовно да спремају склоништа, а становништво је ухватила тотална паника. Председник Џон Кенеди наредио је особљу Беле куће да своје породице склони изван Вашингтона. Многи учесници тих догађаја су касније сведочили да су били уверени у неминовност катастрофе.
У септембру 1962. године почело је пребацивање совјетских ракета на Кубу, а до средине октобра стигло је свих 40 јединица. Ракетни дивизиони су распоређени у три места. Добивши фотографију коју је направио шпијунски авион У-2 и када су ракете идентификоване, руководство САД доноси одлуку да се уведе војно-поморска блокада Кубе, иако је Пентагон такву контрамеру сматрао показивањем слабости и инсистирао на директној војној инвазији. Поред блокаде, припреме за војна дејства су биле у пуном јеку — америчке трупе су убрзано пребациване на Флориду.
Џон Кенеди се 22. октобра у телевизијском преносу обратио америчком народу и совјетском руководству. Објавио је карантинску зону на удаљености од 500 миља око обала Кубе. То је значило да ће сваки брод који уђе у ту зону бити уништен од стране поморских снага и авијације САД.
Као одговор, Хрушчов је саопштио да ће совјетска флота игнорисати незакониту блокаду и, као и раније, обављати регуларне пловидбе на Кубу. Наредни догађаји ће бити све мање контролисани и све више ће зависити од случајности.
Освануо је један од тежих дана који је могао заувек да промени историју човечанства. Тог 27. октобра (дан који је добио надимак „црна субота“) совјетска противваздушна одбрана открила је при полетању из базе Гвантанамо амерички извиђачки авион У-2. Постоје различите верзије ко је и како донео одлуку о његовом обарању. Важно је само да је наређење — дато! Две лансиране ракете су у потпуности уништиле авион, а пилот је погинуо. Верује се да је то био први пут када би одговор Американаца могао започети ланчану реакцију чији би исход био нуклеарни рат.
Друга опасна ситуација, у којој је совјетска страна могла да примени нуклеарно оружје, везана је за напад америчког бомбардера на совјетску подморницу Б-59, која се десила истог дана.
Командир подморнице Валентин Савицки није имао јасне инструкције како да одговори на напад, и када су поред подморнице почеле да падају бомбе, био је склон томе да као одговор употреби нуклеарни торпедо. Аргументи његовог заменика Василија Архипова, који је убеђивао капетана да не жури, фактички су спречили почетак смртоносног глобалног сукоба. Василиј Архипов, који је до краја осамдесетих службовао у совјетској морнарици, вероватно је, у том тренутку, спасао свет. Преминуо је 1998. године.
У овој причи је, ипак, оно са почетка текста веома примењиво јер су ствари бар два пута могле поћи по сасвим другачијем сценарију. А онда, не би било ни ових редова, а ни ви их не бисте читали.
Криза се, са тачке гледишта савременика на Истоку и Куби, завршила победом СССР-а. Хрушчов је предложио да се нуклеарно оружје повуче са Кубе у замену за демонтирање војне базе у Турској и обећање САД да неће покушавати да оборе режим Фидела Кастра.
Кенеди је прихватио ове услове и највећа криза у односима две супердржаве је била завршена. Штавише, схватање колико је човечанство дошло близу амбиса довело је до тога да стране у сукобу створе многе заштитне механизме како би се осигурало да се овакве ситуације више никада не понове.
