Одговоре на та питања за Спутњик је дао српски академик и историчар проф. др Љубодраг Димић.
Русија је вратила статус велесиле, уздигла се економски, војно и у сваком погледу. С друге стране, на Западу се упорно шири антируска хистерија, а Русију представљају као агресора и оптужују је за сва зла овог света. Где ви видите Русију данас у тој међународној арени и на геополитичкој сцени?
— Видите, кад у једном таквом сложеном питању које сте поставили размишља историчар, одмах долази до закључка да ту нема лаког одговора. Али, историја нас учи да се Русија увек на Балкану доказивала као велика сила. У времену које ја памтим, Русија је потиснута са Балкана. Русија је потиснута неколико стотина километара на исток, и не може и није могла да брине о интересима балканских народа који су јој блиски на начин како би то радила да је остала почетком деведесетих година у Европи и да није потиснута. Она се сада враћа, чини ми се, на паметнији начин него што је то било у 20. веку. Она је мање присутна идеолошки, а више као војна и економска сила. Као таква, она несумњиво има своју позицију у новој Европи, ма колико се Европа трудила да се дистанцира од ње и да је не примећује. Она ће се за много шта питати у будућности, пита се већ сада. Заједно са неким другим државама, пре свега Кином која је стиже економски, политички и војно, Русија свакако руши један униполарни свет који још увек живи, али остаци те униполарности су на измаку и несумњиво је да ће се у тој некој другачијој консталацији у Европи и свету питати сваком годином све више. На њу се и на њеног лидера мора рачунати у свим калкулацијама које се у будућности тичу и Балкана. Моје мишљење је да су велике силе које одлучују о судбини малих народа на Балкану тога свесне. Размишљао сам о томе где је ту место српског народа. Знате како се каже, на једној ливади где се слонови туку, ту трава не расте. Мали народи су метафорично та трава и несумњиво да је то дуго путовање Србије, српске елите, српског народа, српске државе између Истока и Запада, опредељивање да ли Византија или Рим, да ли Запад или Исток. То опредељивање несумњиво води ка неком искуству које би можда било — не Запад или Исток, него Запад и Исток.
Али, Запад често врши притисак на нас и тражи да се определимо…
— То чини велика сила која је на измаку… Било је периода када је и Русија то чинила. Мислим да је то питање неприкладно, поготово ако се упућује српском народу. Он се неће определити како жели да чује онај ко му поставља питање. Несумњиво је да се данас оаза која штити неке интересе српског народа налази на Истоку. Запад ће морати да падне да би сагледао своје грешке на неком простору, као што је у једном времену комунизам морао да буде поражен да би схватио какве је све пропусте чинио на неком простору или једном народу који му је био природно наклоњен… Према томе, та сазнања ће бити горка за Запад, јер неће изгубити само Балкан и Србију, већ ће изгубити осећај да је велика сила и изгубиће осећај да води праведну политику. Изгубиће поверење маса које мисле да је бомбардовање било праведно, да је несрећа почела са Милошевићем, без разумевања да историјски процеси дугог трајања одређују судбину народа на једном простору.
Кажете, Запад ће морати да падне, а рекло би се да је тај процес већ почео…
— Тај процес је почео, питање је само колико ће трајати. Јер ми морамо да будемо свесни да велике империје некад трају по 200 година, али знајући историју такође смо свесни да се време трајања великих империја смањује. Када је Запад у питању, он је прокоцкао своје златно доба, у сваком смислу — и економском, и политичком и моралном. Чим изгубите морал, чим једна цивилизација изгуби ту моралну димензију, она пада, питање је само колико ће да се тетура… Има америчких мислилаца који сматрају да је то још 15 година, да ће доћи нова цивилизација, и то не ова европска, која ће изменити свој лик под притиском миграција и верског мешања, него да ће доћи с оне стране океана, да је треба тражити у Шангају. Постоји једна бриљантна књига једног од саветника Митерана која се зове „Историја будућности“, која говори о неких осам-девет етапа како се цивилизација са Истока ширила ка Европи, па ка Америци да би сад са оне америчке западне обале ишла ка нечему што је тај многољудни простор Азије, простор који влада и компјутерским чиповима и има велики наталитет. То су два кључна елемента који омогућавају будућност појединим државама и народима.
У једном делу српског друштва традиционално се сматра да је Русија дужна да помогне Србији у свакој ситуацији и може се рећи да она то заиста и чини у међународним институцијама — ставила је вето на британску резолуцију о Сребреници и тиме спречила да нас прогласе геноцидним народом, штити наш територијални интегритет када је у питању Косово и Метохија и помаже нам у читавом низу других питања… Шта мислите, да ли можемо такву помоћ очекивати и убудуће?
— Мислим да је малим народима као што је српски довољно дати наду и подршку да тај народ крене својим путем. Русија нам може помоћи технолошки, може нас на неки начин бранити у међународној заједници својим ставовима, али тек када буде убеђена или ако је убедимо да је политика коју водимо политика која се уклапа у интересе Русије. И оно што је вештина политичара који припадају малим народима, то је да своје интересе уклопите у интересе великих сила. Уколико Србија у будућности уклопи своје интересе у интересе Русије, онда ће имати њену помоћ. Уколико уклопи своје интересе у интересе Запада, имаће помоћ Запада, али та помоћ увек има иза себе неку калкулацију. Мораће, рецимо, да буде антируски расположена и да води политику против Русије. Да ли Србија са искуством које има у 20. веку и свим претходним вековима може на то да пристане?! Па, наравно да не може, и не само да не може него ни не треба.
Рекли сте шта Запад очекује од нас, а шта од нас очекује Русија?
— Мислим да Русија очекује да само реално и рационално сагледамо и своју и руску будућност и мислим да је сасвим нормално за велику силу да очекује да своје интересе уклопимо у интересе Русије на Балкану. То је вештина урадити, али ако се то уради онда ћемо имати подршку. Имаћемо подршку која је и већа него ова данас. Данас је подршка таква да обезбеђује миран сан. Да не стрепимо од неких сценарија који су до јуче били у оптицају, а који данас, свакако, више не могу да прођу. Још нешто што је врло важно, народи живе од тога колико поштују сами себе и то политичари никад не треба да забораве. Ако изгубите самопоштовање, изгубићете и поштовање других. Нико не воли полтроне, нико не воли улизице — према њима се на најгори начин односи чак и онда кад их помаже. Знате, псу се увек баци коска на ледину. Према томе имати поштовање према себи, имати рационалну представу о томе где хоћемо, како хоћемо и да ли можемо је предуслов да вас други добро разумеју и да нас други који су нам благонаклони, а који имају своје интересе у тим нашим ставовима, подрже.
Упркос санкцијама и разним притисцима са којима се суочава, Русија је данас развијена, модерна, напредна земља — војно, економски, политички. Шта ми можемо да научимо или „препишемо“ од Русије?
— Историја и српског и руског народа је таква и толика да се из ње заиста може учити. То су народи који производе историју у великим количинама. Али, историју није довољно само производити, потребно је историју промишљати, потребно је из историје извлачити неке закључке, потребно је историју учити. Да бисмо учили од Руса, ми морамо добро да познајемо руску историју, руски народ, руске обичаје, руску културу, руску књижевност, руско позориште, руски балет. У веку дисконтинуитета, ми мислимо да нешто знамо, али су наша знања много скромнија… То важи и за Русију. Као велика сила, Русија политику води на десетине канала. Али тај један који води ка Србији требало би и Русија да проучи.
Председника Русије Владимира Путина Запад данас сатанизује, док га други сматрају највећим државником данашњице. Према вашем мишљењу, какво место ће он заузети у светској историји?
— Владимир Путин припада малобројном кругу политичара који су громаде у светској историји. Кад узмете једну громаду и почнете да је рашчлањујете, што ће радити генерације и генерације историчара, наравно да ће ту бити и нечега што вам се не допада и нечега што је грешка, али ако 51 одсто буде оног доброг и квалитетног, што је он несумњиво урадио за руски народ, а онда посредно и за многе друге европске и светске народе, он ће бити више него позитивно вреднован као историјска фигура, као историјски феномен, као појава која је променила токове којима је кренула историја. Кад крене једним током историја Русије као велике силе, онда и светска историја иде у неком другом правцу. Путин је нешто зауставио, нешто ново отпочео, понудио перспективу руском народу… Данашња Русија има перспективу, а ту перспективу није отворио Борис Јељцин, она је везана за Путина, за Медведева и за једну млађу генерацију политичара, али политичара са озбиљним искуством. И још нешто што је важно и за Србију и за Русију — има државу у коју верују њени народи, према којој осећају јаку емоцију. Пет елемената — сила, закон, модерна бирократија, перспектива и осећај припадности једној држави — чини да Русија свакако има перспективу и то, чини ми се, веома светлу, а самим тим и сви они народи који на неки начин с тим народом и том државом одржавају добре, пристојне, пријатељске и рационалне односе.
А ту је и Србија?
— Србија је свакако ту, или бих ја волео да буде у том кругу.
