„Незнање нас држи у покорности, а та покорност потиче из незнања, и то је најлакши пут до среће. По том рецепту је диктатура функционисала“, каже главни јунак романа „Машина за прављење Шпанаца“ Валтера Угоа Маија, једног од гостију 63. Међународног сајма књига у Београду.
Осамдесетчетворогодишњи Португалац Антонио Жорж да Силва, након болног сазнања да је његова вољена жена Лаура преминула завршава у старачком дому, с осећајем да је ту доведен да би и он умро. Туга, бол и осећај напуштености наводе га на размишљање о смрти и старости, али и о судбини његових сународника, који су прошли трновитим путем од диктатуре до демократије.
С аутором романа, овенчаног књижевном наградом „Жозе Сарамаго“, разговарали смо о снази љубави, терету старости и сукобу генерација, сагледаном кроз призму историје његове земље и изазова с којима се Португалија суочава данас.
Почетак ове књиге је веома дирљив, с обзиром на дубину и саосећање с којима сте описали бол једног старог човека суоченог с губитком блиске особе и равнодушност околине према његовој патњи. Ви сте још далеко од старости, немате његово искуство, али пишете о мукама старих људи као да сте их сами искусили. Откуд долази то разумевање непроживљеног?
— Заиста верујем да смо ми универзална бића и да смо способни да се идентификујемо с другима. Иако не могу да одговорим на питања човека од 84 године, знам да су она дубоко у мени и да се у мени крије одговор. Свако питање које има везе са човечанством и човеком тиче се свих нас, тако да је овај роман медитација о мени самом. Унутар мене је такође човек од 84 године који — чека.
Све оно што се дешава главном јунаку подстиче га на шире размишљање о ономе што се дешава у његовој земљи. Да ли је и то ваша медитација, да ли кроз лик Антонија Жоржа да Силве износите своја размишљања о савременој Португалији и свету?
— Његове идеје нису моје, то су просечне идеје човека тих година у Португалији. Имао сам, међутим, потребу да створим благу, али јасну критику савремене историје у Португалији. Ми смо имали бурну историју, фашистички режим и диктатуру заменила је демократија. То је фундаментално за разумевање чињенице да причамо о истим људима, истим личностима које су једног дана биле фашисти, а следећег су постале демократе. Морао сам да разумем шта се догодило обичним, добрим људима, како су изманипулисани да постану фашисти и шта их је потом навело да постану демократе.
Да ли то значи да у Португалији, као и овде, постоји политички јаз између генерација?
— Да, један од главних проблема у Португалији данас је то што смо креирали генерације без политичке свести. Млади људи не схватају значај политике, друштвених идеја. Цело друштво је у опасности. Под ризиком смо да много тога изгубимо, јер млади људи вероватно ни не знају шта је добро, чак и за њих саме. Одлучују емоционално, а не рационално. Мислим да морамо да вратимо престиж политици, јер у овим данима, када владају друштвени медији, потпуно смо уништили значај политике. Преживећемо једино ако се вратимо политичком дијалогу, у којем су сви свесни и зрели, луцидни. Политика је позив на разговор.
Стари људи имају искуство које млађи људи немају, а управо су они одбачени, као што видимо и на почетку приче. То је један парадокс, а други је везан за информационо друштво, односно бомбардовање информацијама. Како у таквим околностима доћи до освешћења?
— Морамо да будемо паметнији од људи који желе да манипулишу нама. Немојте делити информације на налозима на Фејсбуку или Инстаграму пре него што се уверите да су истините. Сачекајте три дана док нешто не објавите, немојте делити оно с чим се не слажете, јер ако то поделите, делите речи непријатеља. Тако се шири ланац мржње, јер када кажете нешто о мржњи, ви је промовишете. Морамо да научимо како да будемо грађани у том новом свету у којем је све што радимо „онлајн“, заправо, стварност, нова стварност. Морамо да достигнемо тачку у којој смо ми као грађани добри људи. Ако желимо да будемо искрени, морамо бити искрени и у виртуелном свету. Не можете бити једно у стварном животу, а нешто друго, гротескно, у виртуелном.
Роман има врло занимљив наслов „Машина за прављење Шпанаца“. Зашто су Португалци напуштали своју земљу и одлазили у Шпанију?
— Португалија је земља која има традицију слања својих грађана у иностранство. Увек смо били путничке душе. Португалац није комплетан док не искуси живот изван своје земље. Наслов је провокативан, јер сам хтео да нагласим нашу славну, али трагичну жеђ за изласком напоље. То је стање у ком човек некада жели да открије свет, а некада жели да побегне из своје земље. У време диктатуре, сви су желели да побегну. У Португалији живи око десет милиона Португалаца, а изван земље око шест и по милиона. То је превише људи. Сада је криза, сви одједном поново желе да оду некуда, да нађу посао, да зараде новац. Али то нису само егзистенцијални проблеми. Ми смо крајња земља у Европи, никога нема иза нас, ту нам је једино Шпанија, и некако се осећамо усамљено, нико не долази код нас, и нико не мари за нас. Зато имамо потребу да одемо напоље, јер смо усамљени. Али исто тако смо у константној клими кризе.
Ваш главни јунак у једном тренутку разговара са својим презимењаком Силвом, који за себе каже да је Европејац. Какво је ваше искуство у Европи, како се осећате у њој, да ли се осећате као да јој припадате?
— Некако смо увек имали осећај да не припадамо Европи, јер смо на крају свега, на периферији. Ми гледамо у Европу и осећамо се као да смо изван ње. Улазак у Европску унију нам је донео очекивање да ћемо коначно постати Европљани. Некако су ствари постале уравнотеженије, али и даље смо исти као и пре, егзотична земља унутар Европе, нека врста Африке у Европи.
Ако се вратимо на причу о старости, о старијој генерацији Португалаца и њеном судару с новим временом, како треба да разумемо поруку ваше књиге, у чему савремени Португалци проналазе свој идентитет?
— Португалски идентитет је веома, веома стар. Дакле, као што су старији људи склони да заборављају ствари, тако и ми, као стара нација, имамо неку врсту амнезије, као да заборављамо догађаје из историје и свој национални идентитет. Наш највећи недостатак је то што смо стари зато што заборављамо, а не зато што много знамо. То је мана дуготрајног идентитета. Све се узима здраво за готово. Изазов за савремену Португалију јесте способност да поново осмисли сопствени идентитет, да истражује своју историју, како би прихватила нове идеје и нови начин живота.
