Још један извештај Валентина Инцка, високог представника у БиХ пред Саветом безбедности УН, још један његов ламент над тиме што грађани Републике Српске (РС) не желе да прихвате његове наредбе.
И још једном је човек коме у дужност спада контрола спровођења мира у БиХ, оптужио РС као реметилачки фактор у БиХ. Инцку је овај пут засметала изборна воља грађана РС, који су за представника Срба у Председништву БиХ изабрали Милорада Додика.
Као одговор, из РС је у Савет безбедности стигао други извештај, 20. по реду, који негира Инцкове наводе.
Уз то, политички лидери РС, пре свега Милорад Додик, упорно заговарају став да је међународном протекторату у БиХ дошао крај, те да ова држава треба сама, унутар својих институција, да решава сопствене проблеме.
Овакав став заступа и Русија, која се једина успротивила Инцковом извештају у СБ.
Улога високог представника више није као некада, он је готово неприметан у мору босанскохерцеговачке политике, тек понекад искочи на површину, као што је учинио у Њујорку, праћакне се и нестане.
С обзиром да већ одавно игра улогу политичке икебане, поставља се разумно питање када ће функција високог представника коначно бити укинута као реликт једног прошлог времена.
Да је функција високог представника застарела ствар, слаже се и Жељко Будимир, стручњак за међународне односе са Факултета политичких наука у Бањалуци.
„Он је превазишао функцију представника, који је требало да помогне очувању мира и стабилизацију послератне БиХ. Од почетка, он је био политичка фигура која је имала задатак и сврху јачања БиХ, онако како су је видели искључиво западни центри моћи, као јаке, централистичке државе, која би требало да почива на грађанским принципима. Наравно, нити је грађански принцип био циљ бошњачким политичарима, нити је то од почетка била одржива концепција“, каже Будимир.
Функција високог представника тако је експонент одређене политике и одређеног виђења будућности БиХ, која, како наглашава наш саговорник, нема много везе са реалном политичком ситуацијом и околностима у самој држави.
Да би функција високог представника била укинута, треба да дође до консензуса, не само међу великим силама, већ и међу другим земљама које су гаранти Дејтонског споразума.
„Други начин је да се напросто умањи улога високог представника и мислим да се то већ и десило. Поред свих тих извештаја који се шаљу пред УН, високи представник одавно није користио Бонска овлашћења, потпуно свесни и у самом ОХР (канцеларији високог представника) да то више не може да се спроведе ни на самом терену“, сматра Будимир.
Време великог утицаја и значаја високог представника је прошло, закључује Будимир, а до формалног укидања те функције, како предвиђа, неће доћи док се не постигне консензус између унутрашњих политичких актера у БиХ, великих сила које су наметнуле Дејтонски споразум, као и држава које су гаранти тог споразума.
Оно што је дефинитивно, додаје Будимир, јесте да високи представник у БиХ није играо стабилизујућу улогу, коју је, према одредбама Дејтонског споразума и других аката, требало да игра.
