Избори за Европски парламент (ЕП) се приближавају. Грађани ЕУ имаће прилику да се између 23. и 26. маја идуће године изјасне о 705 представника у највишем законодавном телу Уније.
Познати по слабој излазности, јер грађани не препознају ову институцију као важну, избори за ЕП најављени за мај идуће године изазивају већу пажњу од уобичајене због успона суверенистичких странака широм Европе.
Алтернатива за Немачку, аустријски слободари, Национално окупљање у Француској, бележе раст популарности, док на истоку ЕУ, у Чешкој, Мађарској и Пољској, суверенисти већ држе власт у својим рукама.
Суверенистичке странке не само да бележе раст популарности у својим државама, већ покушавају да се организују и на нивоу ЕУ, како би на предстојећим изборима наступиле са заједничком платформом.
Суверенисти се, истовремено са растом популарности, суочавају и са кампањом коју против њих воде такозване традиционалне странке, леве, либералне и десноцентристичке оријентације, које су, с обзиром на успехе које суверенисти бележе, биле приморане и да ступају у велике коалиције, као и да праве неформалне савезе како би спречиле победу суверениста на изборима.
Подсећамо на пример Француске, где су се гласачи традиционалних странака не једном удруживали у подршци једном кандидату традиционалних странака који је прошао у други круг избора, како би победа лидерке Националног окупљања Марин ле Пен била осујећена.
Исту тактику традиционалне странке могле би да примене и у ЕП — да се, без обзира на идеолошке разлике, удруже против суверенистичких странака. На тај начин, политика ЕУ остала би непромењена, посебно према Русији и Србији.
Не заборавимо да је ЕП донео низ резолуција против Русије, а однос европског законодавног органа према Србији је такав да многи чланови традиционалних странака, посебно леве оријентације, косовску независност сматрају за решену ствар.
Душан Пророковић са београдског Института за међународну политику и привреду мишљења је да се улози ЕП придаје превелик значај. Улога ЕП ограничена је, како унутар ЕУ тако и у опхођењу према спољним субјектима, каже он.
„ЕП је досад почивао на сагласности између традиционалних политичких партија, углавном на сагласности између две највеће групе, Европске народне партије и Социјалистичке интернационале. У том контексту гледано, они се могу удружити против суверенистичких партија на исти начин како су се удруживали последњих 20 година, али то ће им мало помоћи“, сматра Пророковић.
Пример Најџела Фаража, лидера британских суверениста и посланика у ЕП, показује како суверенисти могу да користе ЕП у својим кампањама. У Фаражевом случају, то је била кампања за излазак Велике Британије из ЕУ.
„Замислите ситуацију да тамо седи 100 или 200 таквих посланика, међусобно повезаних, синхронизованих и координираних. Ништа се неће променити уколико се они удруже против суверениста. Чак и да их ЕУ финансира за потребе кампање против ЕУ, а традиционалне партије тешко могу томе да се супротставе“, каже наш саговорник.
Не треба, међутим, очекивати да ће суверенистичке партије имати кључан утицај на доношење одлука ЕП, јер, како Пророковић каже, неће победити. Оне ће остварити много бољи резултат него на прошлим изборима и имаће већи утицај.
„Ово је само једна етапа у прекомпозицији европске политичке сцене. Због тога не очекујем да ће ЕП мењати досадашњу реторику према Русији у контексту доношења одлука. Декларације, резолуције и све остало о чему ће одлучивати биће слично интониране. Али унутар самог ЕП проблем ће бити прилично велики, дискусије ће постати оштрије, драматичније и мислим да ефекти тих резолуција и одлука, било о Балкану, било о Русији, ни изблиза неће бити тако снажни као претходних година“, сматра Пророковић.
У наредних пет година, ЕП и ЕУ бавиће се унутрашњим питањима, предвиђа он.
