Отуда и потреба да држава Србија споразуме о запошљавању својих грађана договара са све више држава, какав је и онај са Словенијом који је ових дана добио и конкретизацију. Протокол о његовом спровођењу потписали су министри рада две државе Зоран Ђорђевић и Ксенија Калмпфер и он би, како је објашњено, требало да заштитити права радника из Србије у Словенији, како би радили у складу са законом те државе и били потпуно заштићени.
Тренутно у Србији има 109 приватних агенција које имају дозволу за рад, које проналазе посао нашим грађанима у иностранству. Ради то и НСЗ, али у далеко мањем броју. Тако је до краја јуна ове године њеним посредством на рад у иностранство отишло 190 држављана наше земље, од тога 150 у Немачку.
Иако званични подаци Националне службе за запошљавање показују да је Немачка нашим грађанима и даље „обећана“ земља за рад, све је већа конкуренцију на међународном тржишту рада. Протокол о спровођењу споразума потписан између Србије и Словеније, према речима Калмпферове, има за циљ и да отклони било какве неугодности са којима би српски радници могли да се сусретну.
А није да није било таквих случајева. Тако је, на пример, крајем прошле године, шесторо радника „Горења“ из Ваљева приведено у полицијску станицу у Бистрици у Словенији, где су се налазили на обуци за рад у новом погону те фабрике. Пријавио их је неко од локалних радника „Горења“, незадовољан што треба да остану без посла.
На сајту Националне службе за запошљавање Србије средином прошле године оглашена су слободна радна места за рад у Словенији, и то у „Поштама Словеније“. Тражени су возачи са просечном нето платом од 870 евра, поштари за нето плату од 730 евра и помоћни радници са просечном нето платом од 680 евра.
Да је тада било управо потписаног протокола вероватно би у старту били отклоњене све евентуалне недоумице. Прва два српска радника у „Поштама Словеније“, како је средином априла јавила РТВ Словеније, напустила су тај посао уз констатацију да такве послодавце и такву плату могу да нађу и у Србији.
Споразум би требало да спречи и евентуалне нерегуларности када се по посао иде посредством агенција, преко којих се послови увелико нуде. Тако је једна од словеначких агенција „посредством партнерских компанија у Србији и БиХ“, навела да нуди „широк спектар особља за дефицитарне професије, као што су заваривачи, бравари, електричари, возачи, алатничари, стругари, зидари, столари“, а за неке од њих је имала и скраћени поступак за добијање јединствене дозволе боравка и рада у Словенији.
Љубљанско „Дело“ је уочи почетка овогодишње туристичке сезоне писало да Словенији недостаје око 5.000 радника које ће вероватно надокнадити ангажовањем сезонских радника из Србије и Босне. Сигурност коју ће пружити потписивање најновијег протокола вероватно ће утицати да се српски радници више опредељују за сезонски рад у словеначком туризму, него у Хрватској са којом немамо потписан споразум.
Хрвати су остали без домаћих сезонских радника, који су отишли у земље Европске уније, па им је ове године недостајало око 70.000 сезонаца, због чега је Влада те државе одобрила квоте за 21.200 сезонских радника из иностранства. Поред радника из Босне и Херцеговине, тражили су и оне из Србије. Радну дозволу за рад у Хрватској почетком марта добило је око 5.000 наших радника. Због потреба хрватских хотелијера, наши грађани су ове године много лакше могли да конкуришу за посао и за то им није, као раније, био потребан хрватски или неки од пасоша ЕУ. До сада је годишње, према проценама агенција за запошљавање, из Србије на хрватско приморје одлазило да ради неколико хиљада људи.
За пет месеци туристичке сезоне, од маја до октобра, како тврде они који су то пробали, кући у просеку доносе око 5.000 евра, пошто на просечну плату конобара, од 600 до 800 евра, уз обезбеђен смештај и храну, од бакшиша зараде још једну плату месечно.
„Индекс“ је крајем маја писао да је, упркос томе, половина дозвола остала неискоришћена, јер интересовање за рад у Хрватској није толико велико и јер се сезонци радије одлучују за посао у Аустрији где се конобарима нуди и три пута већа плата, уз такође обезбеђен смештај и храну.
Према званичним подацима Националне службе за запошљавање, у јуну ове године у Србији је било 123.686 незапослених младих, што је око 21 одсто укупног броја незапослених.
У односу на прошлу годину, број незапослених младих мањи је за око 23.000. Иако у последњих неколико година опада број незапослених младих људи, аутори студије тврде да се тај пад може приписати измени методологије о мерењу незапослености. Томе треба додати и оне који нису регистровани у Националној служби за запошљавање, али и младе који су у потрази за бољим животом отишли у иностранство.
Србија, иначе, има потписане билатералне споразуме о социјалној сигурности са 28 држава, а споразуме о привременом запошљавању радника миграната са Белорусијом, Босном и Херцеговином, Словачком и Словенијом.
Ове године закључен је и Меморандум о сарадњи у области запошљавања између Министарства за рад Србије и Министарства за националну економију Мађарске, а у току су преговори о потписивању билатералних споразума о привременом запошљавању са Катаром, Руском Федерацијом и Малтом.
Управо је Малта илустративан пример рада на црно. Према званичним подацима за 2016. годину на Малти је радило 1.380 грађана Србије, а према незваничним проценама из Србије, БиХ и Црне Горе било их је између 35.000 и 40.000.
А због рада на црно, али и оних приватних агенција које олако схватају цео поступак одласка на рад у иностранство, неретко долази до тога да наши радници прођу као „боси по трњу“.
