Матија Бећковић, велики српски песник, забрану уласка у Црну Гору, примио је с миром мудраца и неизбежним сарказмом, преноси црногорски портал „Седмица“. Интервју преносимо у целини.
Пре него што им је Броз дао нацију, Црногорци су били Срби у проценту од преко 90 одсто?
— И шта се на земаљској кугли променило због тога? Не значи да ће се на томе стати и завршити. И сад кад све имају, све време им недостаје нешто на чему бисмо им завидели. Остварили су своје снове, али су најнезадовољнији они који су тражили све што су добили. Ваљда би се смирили када би се цела Црна Гора окренула ка Наоми Кембел.
Како каже први човек Црне Горе, „СПЦ и православље су највећа препрека модерној Црној Гори да заокружи своју државност“. Шта ће се даље дешавати у ЦГ?
— Није лако наћи нови почетак у истој земљи и са истим народом. Најсигурније је оптужити Цркву. И у тој идили препоручивати и подметати сиротињи да некога добровољно линчује. То је у људској природи. Прва реакција је да је увек неко за нешто крив. А поготово је то онај од кога се најмање плашимо. То је идеалан кривац, кога је лако наћи и запалити на тргу који још није реконструисан.
Моћни свет нам је отео Косово. Сад тај исти свет хоће да га дели, да нам „поклони“ део наше целине…
— Надам се да ће та деоба дуго трајати, па ће се с временом и та идеја заборавити.
Пуна су нам уста европског пута и европских вредности. Ви сте нас недавно подсетили да је Гете давно рекао: „Народ који има такву поезију, заслужује бољу судбину, а не да буде роб“. У Гетеово време, отворили смо врата Европе народним умотворинама, митовима, епском и лирском поезијом. Сад нам за улазак у ЕУ оне сметају. Пребацићемо се на туђе митове и легенде, и преко ноћи ће све бити у реду и на свом месту.
Где смо погрешили, или смо политички и стратешки увек у грешци?
— Уопште није важно да утврдимо где смо погрешили. Ако грешимо, једино можемо да останемо ту где смо. И ту почиње свака креативност која се увек и рађа у безнађу и очају. Како је написао Иво Андрић: „Да, требало остати при својој речи, не одлазећи никуд, и све што срце жуди, тражити у дубини својој и своје земље, уместо у даљини недокучивој и злих привиђења. Плашили смо се свега, а требало је живети. И данас не би било овако како јесте: руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна…“