Легенда каже да су, приликом усвајања Нишке декларације из децембра 1914, којом је Краљевина Србија прокламовала ослобођење Јужних Словена и њихово уједињење у заједничку државу, Словенци замало били заборављени. Грешку је приметио тек Јован Јовановић Пижон, који је имао задужење да о Декларацији телеграмом обавести српске савезнике, и то у пошти, док је још једном читао текст Декларације.
Да Јовановића, истакнутог радикалског првака и блиског сарадника Николе Пашића, није у датом тренутку служила концентрација, словеначке земље не би ушле у састав југословенске државе, па вероватно ни некадашњи словеначки министар спољних послова Дмитриј Рупел не би данас говорио о Југославији која је за Словенце била, како је рекао у интервјуу за Радио „Слободна Европа“, као студентска екскурзија.
Рупел, притом, заиста није мислио ништа пежоративно. Југославија је Словенце научила, како је рекао, изградњи институција и познавању државе. Словенци су у Југославији могли да створе многе ствари које иначе не би могли да створе, признао је он.
Ова кратка Рупелова оцена о југословенству и Словенцима наставља се његовим широким описом словеначке сецесије — како су, одмах по доласку на власт опозиционог ДЕМОС-а 1990, отпочеле припреме за отцепљење, како је оружје за словеначку полицију илегалним каналима набављано из Израела и како се често сретао са Добрицом Ћосићем.
Он и тадашњи председник словеначке скупштине Франц Бучар наводно су посетили Ћосића у Београду августа 1991, након рата у Словенији.
„Рекли смо Добрици — пустите ви нас да радимо своје, а ми ћемо пустити вас да радите своје. Ми имамо своје националне интересе, ви имате своје националне интересе, ми мислимо да нису противречни. Ми нећемо улазити у ваше послове, немојте ви улазити у наше. И на неки начин, Ћосић се тада сложио, те 1991“, рекао је Рупел.
У овој изјави, Рупел, ако не заборавља, онда прећуткује неке потезе словеначке власти којим су оне подривале српски национални интерес у континуитету од средине осамдесетих. Један од њих је и подршка косовским Албанцима у њиховим тежњама да се отцепе од Србије. Скуп у Цанкарјевом дому 17. фебруара 1989. је парадигма такве политике.
Али, на страну Рупелови коментари о збивањима на почетку распада Југославије. Ипак је лепо чути од некога ко сноси велики део кривице за распад заједничке државе да би без те исте заједничке државе његова нација још увек бауљала на маргини историје, ако би уопште постојала.
Као што је било лепо видети словеначко признање које се догодило пре скоро тачно три године, када је тадашњи српски председник Томислав Николић на Бледу открио споменик Михаилу Пупину, да без залагања овог човека не би било Словеније у данашњим границама.
А сама Словенија је, према речима историчара Чедомира Антића, у бившој држави имала, како каже, повлашћен положај. У првој Југославији, оној од пре Другог светског рата, Словенци су сматрани југословенским северним чуваром.
„У то време, Словенци су тек почели да изграђују нацију и сматрало се да је, пошто су морали да превазиђу неке унутрашње поделе, то народ који је, уз Србе, најоданији Југославији. То се на неки начин касније и показивало, и једини председник краљевске владе који није био Србин био је Антон Корошец, вођа Словеначке народне странке“, објашњава Антић.
Словенија је до оснивања заједничке јужнословенске државе потпуно непознат појам, који се први пут појављује у првобитном имену државе (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца), додаје Антић.
„Да није било Првог светског рата и уједињења, свакако да би пут ка националној еманципацији био јако тежак. Дакле, народ знатно мањи од Чеха и Словака, знатно малобројнији од Хрвата, нашао би се у већем ризику да прође судбину полапских Словена и Лужичких Срба, него да створи своју националну државу која има излаз на море и која је међу првима из Источне Европе ушла у ЕУ и прва из те групе земаља која је ушла у европску монетарну унију“, каже Антић.
У првој Југославији, Словенија је добила и универзитет, али многобројнији и јасније профилисани национални покрет Словенци су добили унутар комунистичког покрета и, без обзира на тоталитарност тог покрета, он је Словенију ставио на прво место.
Едвард Кардељ, вођа словеначких комуниста, један од твораца концепта радничког самоуправљања и југословенски уставотворац, према Антићевим речима, својим уставним пројектима пресудно је утицао на растакање Југославије, што је, како каже, доказао загребачки политиколог Дејан Јовић у књизи „Југославија, држава која је одумрла“.
Коментаришући Рупелова сведочења о разговорима са Добрицом Ћосићем, Антић се пита зашто се Хашки трибунал не би ангажовао и судио онима који су помогли Слободану Милошевићу у извршењу његовог наума.
И некадашњи словеначки премијер који је прогласио словеначку независност, Лојзе Петерле, а сада и Дмитриј Рупел, јасно кажу да су од почетка имали договор са Слободаном Милошевићем.
„Зашто неко, рецимо из Сталног суда за ратне злочине, не похвата вође ДЕМОС-а јер су очигледно имали договор са Милошевићем. Они говоре о демократији, ратовали су са Антом Марковићем и са Вељком Кадијевићем, нису ратовали са Милошевићем, а свету су представљали другачије. И када (Рупел) каже, ми смо рекли ви радите шта хоћете, шта одговара вашем националном интересу, ми ћемо шта одговара нашим, зашто не каже да су баш они гласали за то да се Србија и Југославија избаце из УН и КЕБС? Они, дакле, нису ратовали са Милошевићем, него са демократијом у Србији. Зашто? Да би њихов мали, себични национални интерес био остварен“, категоричан је Антић.
Словенији нико не спори нацију захваљујући Србији и Југославији, а захваљујући њима, Словенија је добила и излаз на море. Данашње словеначко приморје морало је бити етнички очишћено, јер никада Словенци нису живели на мору ближе од тридесет километара, додаје Антић.
На моменте долази до трептаја искрености, као у случају Дмитрија Рупела, али званична верзија југословенског распада и словеначке сецесије говори о томе како је Словенија из Југославије „побегла“ због ригидности српских комуниста и грађанског рата.
Словенија је, према Антићевом мишљењу, имала и други пут. Да демократизује Југославију, па да се од ње отцепи на демократски начин. Међутим, она је изабрала нешто друго.
„Ту видимо једну савршену себичност и не верујем да Срби треба да прате ту врсту идеје, пошто је то за Словенце културно оптерећење, поред свих предности које та цивилизација има. Не би то била тако успешна земља да народ није радан, вредан, интелигентан. Али, словеначка политичка елита, рекао бих, више од стотину година промовише апсолутну, готово детињасту себичност. Рупел то чак ни не крије. Он то тако прича, осмехнут, разбалављен, пошто му не прети никаква санкција“, коментарише Антић.
Према ономе што говори, Рупел би могао да се нађе на оптуженичкој клупи у Хагу. И не само он, већ и Петерле, али и бивши словеначки председник Милан Кучан, управо због тога што су они саучесници у конструисаном концепту „геноцида“ који су Срби наводно спровели, а што је званична верзија историје југословенског распада на Западу.
Ако су Срби заслужили неколико хиљада година робије због ратних злочина, и Словенци су, према ономе како сведоче, заслужили барем неколико стотина, закључује Антић.
.JPG){kind=link}