„Историја цивилизације у долини Инда је добра лекција за све нас. Погледајте Африку или Сирију — људи их напуштају због климатских промена. У прошлости су се људи борили са сличним проблемима тако што би се преселили на друго место, али шта данас да раде становници јужних делова САД и обале Бангладеша, које би ускоро могло потопити море?“, запитао се Ливију Џосан из Океанографског музеја у Вудс Холу (САД).
Цивилизација долине Инда је једна од најстаријих цивилизација, поред сумерске и древног Египта. Настала је пре око 5.000 година у долини реке Инд на граници између савремене Индије и Пакистана, а свој врхунац је достигла између 2200. и 1900. године п.н.е.
У том периоду појавио се систем међуградске и „међународне“ трговине, планирање градских насеља, стандардизоване су мере и тежине, а утицај цивилизације долине Инда се проширио на цео подконтинент.
Након 1900. године п.н.е. њена моћ је почела да опада, да би након неколико векова потпуно ишчезла. Градови у долини Инда су опустели а њихова племена су се преселила у села у подножју Хималаја. Многи историчари и археолози повезују нестанак цивилизације са променом климе у региону, која је због слабљења монсуна постала хладнија.
Са друге стране, недавни подаци о клими Земље за последњих десет хиљада година показују да се клима Хиндустана радикално мењала и у ранијим епохама. Ово доводи научнике до расправе због чега цивилизација долине Инда није раније нестала и како су на њу утицале суша, пресушивање река и друге климатске катастрофе.
Џосан и његове колеге покушали су да реше ове спорове тако што су спровели ископавања на територији Мохенџо-даро, Ракхигари и другим центрима цивилизације долине Инда, на дну Индијског океана и на различитим деловима обале Пакистана.
Чињеница је да су седименти планктона, мекушаца и други типови седиментних стена специфични климатски „летописи“ на којима се веома јасно осликава како се мењала клима на Земљи у тренутку њиховог формирања.
На пример, проценат тешких и лаких кисеоничких изотопа могу нам указати на температурне флуктуације на Земљи, концентрација тешког угљеника о биодиверзитету и масовним изумирањима, а проценат калцијума и других метала упућују на ниво киселости воде и друга својства океана.
Користећи ове информације, као и узорке ДНК планктона, научници су могли да прате колико је свеже воде пало у приобалне воде океана и како се мењао ниво падавина током зимског и летњег периода.
Како су показала истраживања, нестанак цивилизације у долини Инда није повезан са периодом суше већ са чињеницом да се радикално променио обим падавина — зимски монсуни су постали јачи, а летње кише су падале све ређе. То није много променило укупну количину падавина, али је створило долину Инда непогодном за живот већих група људи унутар градова.
Такве промене су биле повезане и са наступањем „малог леденог доба“, када се температура снизила у свим деловим Земље. Ово захлађење је постепено изменило кретање ветрова и струја у Индијском океану, што је био један од кључних фактора нестанка најстарије цивилизације на Земљи, закључују стручњаци.
