Невероватна победа Црвене звезде над Ливерпулом у невероватној, правој фудбалској атмосфери, коју нико није могао да не прокоментарише, па ни тренер гостију Јирген Клоп, учинили су да готово непримећено прођу измене и допуне закона о навијачима.
Усвојила их је Скупштина Србије само два дана по одиграној утакмици Лиге шампиона, која је у свет послала чудесну слику са београдске Маракане, док је још одзвањао ехо величанственог догађаја. Посланици су изгласали пооштравање одредби Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама.
Пропис који треба да послужи спречавању нереда на трибинама донет је још 2003. и до сада је мењан неколико пута. Претходни пут било је то 2013. године. Ниједна од верзија није донела велике резултате у борби против хулигана. Отуда и ова најновија измена.
Једна од новина је да ће свако ко намерава да оде на утакмицу или другу манифестацију на стадиону, па макар карта била и џабе, приликом њеног подизања морати продавцу да покаже личну карту са подацима и јединственим матичним бројем (ЈМБГ), како би сви подаци одмах били достављени полицији.
Казну од милион до два милиона динара платиће спортски савез, друштво или организација која не осигура безбедно одржавање приредбе, не ангажује редарску службу, не обезбеди вођење евиденција о продаји улазница за МУП… Затвор од тридесет до 60 дана, или новчана казна од 50 до 150.000 динара предвиђени су за оне који физички нападну учеснике, уништавају имовину, поседују пиротехничка средства, маскирају се приликом насиља…
Обавеза Полиције је да изведе од 2.500 до 3.000 људи приликом организовања догађаја високог ризика, посебно фудбалског дербија, како би спречила инциденте.
Проширен је и списак радњи које спадају у насиље и недолично понашање.
Само за казне које је од 2010. године због понашања навијача на шест утакмица уплатила на рачуне ФИФА и УЕФА, Србија је олакшана за више од пола милиона евра.
Може ли пооштравање казни од Срба да направи Енглезе. Толико пута је указивано на пример ригорозног енглеског закона донетог после трагедије на стадиону „Хилзборо“ у Шефилду 1989, када је погинуло 96 навијача на полуфиналној утакмици енглеског Купа између Ливерпула и Нотингем фореста.
„Ја мислим да законска решења нису адекватан одговор на оно што се дешава на трибинама зато што код нас није у питању проблем класичног хулиганизма. И досадашњи закон није био лош сам по себи, већ се није примењивао“, каже за Спутњик антрополог и научни сарадник Етнографског института САНУ Иван Ђорђевић, који се посебно бави антропологијом спорта.
Он сматра да прави проблем на стадионима представља спрега дефакто организованог криминала и професије навијача и да ту нека врста државне репресије неће умањити проблем.
„Риба се чисти од главе. Нисам сигуран да ће увећавање репресије, а врло вероватно и угрожавање личних података и сви ти правни аспекти који прате надзирање од стране репресивног апарата, дати неки специјалан резултат. Као што смо могли да приметимо на утакмицама које организује УЕФА, попут Лиге шампиона, инцидената нема и врло је јасно да могућност контроле инцидената већ постоји само што се не примењује. Кључно питање је због чега је то тако, а не доношење нових и све репресивнијих закона“, тврди Ђорђевић.
Успех обрачуна са навијачима хулиганима у Енглеској, по оцени познатог тамошњег спортског новинара и публицисте Ендрјуа Џенингса, јесте у раскринкавању главних људи у хулиганским групама.
Да би им се стало на пут, била је потребна дугорочна стратегија, а веома важну улогу у томе имала је полиција која је улазила у хулиганске банде, откривала начин њиховог функционисања и идентификовала вође и покретаче. На основу тих података, полиција је касније, циљано, могла да јури главне људе међу хулиганским групама. Тек потом долазе строге казне затвора, објаснио је својевремено Џенингс.
За успешно спровођење енглеског закона, за разлику од нашег који је на папиру исто био довољно оштар, по оцени Ђорђевића, пресудна је другачија ситуација у Британији и Србији.
„Србија није Британија. Када је усвојен тај чувени извештај коинцидирао је са уласком огромне количине новца у енглески фудбал. Најпростије речено, променила се структура људи који иду на утакмице. Карте су страшно поскупеле. Стадиони су постали тржни центри, и већ дуго времена на утакмице Премијер лиге иду људи који су врло доброг имовинског стања. Они припадају средњој или средњој вишој класи енглеског друштва. У Србији то није случај, нити може бити“, објашњава антрополог спорта, подсећајући да најјефтинија карта за утакмицу Премијер лиге износи 50 фунти.
Он, међутим, указује на још једну реалност енглеског друштва.
„Друга ствар која се често заборавља је да хулиганизам у Енглеској постоји и даље, само што се више не дешава на стадионима и не снима га телевизија. Навијачи хулигани постоје. Они гледају утакмице по пабовима и туку се по улицама, чак и испред стадиона. Недавно је био један прилично велики инцидент“, указује Ђорђевић.
Људи који се позивају на енглески модел и енглески закон и мисле да је тамо само примењена репресија према навијачима, суштински не разумеју контекст, сматра саговорник Спутњика. Основни циљ заправо је био да се оним друштвеним слојевима из којих најчешће долазе хулигани економски онемогући да физички присуствују фудбалским утакмицама, што се и десило, објашњава он.
Да су „крупне рибе“ код нас остале недодирљиве указује и председник београдског Прекршајног суда Милан Мариновић. Он је почетком године изјавио да „није тајна да код прекршајног судије најчешће завршавају обични ’војници‘ или навијачи почетници, клинци којима је то прва или друга утакмица“, док „вође навијача седе у ВИП ложама“. Проблем се, по његовој оцени, може решити само свеобухватном акцијом, ако постоји друштвени консензус и чврста решеност.
И доцент на Правном факултету београдског универзитета Вања Бајовић сматра да репресивност закона није гаранција да ће он дати резултат и да је неопходно развргнути спрегу криминала и хулиганства, због које се и претходни довољно оштар закон није спроводио.
„У нашој јавности важи предрасуда да ако пооштримо закон и пропишемо строге казне да ћемо аутоматски сузбити криминалитет. Строга казна не гарантује да ће се изгредник уздржати од вршења кривичног дела. То је и са овим законом. Колико сам упућена, мотив за доношење овог закона је неспроводивост постојећег. Неспроводивост бившег закон оправдава се тиме што нема довољно полиције, а само повећање броја органа реда не доприноси сузбијању криминалитета. Чак напротив. Може да произведе контрарезултат и доведе до још већег насиља“, указује Бајовићева, доцент на предмету Кривично процесно право.
А на питање може ли се због одредбе о обавезном давању личних података, евентуално очекивати да дође до оцене уставности овог прописа, с обзиром на закон о заштити података о личности, саговорница Спутњика каже да то није искључено.
„Ако је то начин да заштитимо туђу слободу и безбедност тако што ћемо контролисати ко одлази на утакмице, онда су то два контрадикторна уставна начела. То ће Уставни суд морати да реши“, каже Бајовићева, али и указује на то да је у питању добровољно давање података због одласка на утакмицу, на шта нико никог не приморава.
Зависи и како ће се та одредба спроводити у пракси. Требало би да полиција уништи те податке након достављања. Не сме да дође ни до каквих злоупотреба, подвукла је Бајовићева.
